Тихо је и хладно у цркви Светог Спаса у Скопљу иако је врелина дана поднебља котлине ове. У њеној порти је становала радост одрастања. (Не)знања. На њеној узаној платформи живота вукли су се трагови прошлости болне. Сетне. Раситњене.
Пажљиво сам изнова ослушкивао тло. Спирале вечности. Речји праха и пепела. Префињеном укусу прошлости које гуше…
Ова је богомоља била у рукама Срба, у верском смислу оданих Васељенској патријаршији. То је био једини храм у Скопљу у коме је Србима било допуштено богослужење од 1870-1912. године.
Храм Светог Спаса, најстарија црква у централном делу Скопља, источно од твђаве Кале. Према стручној литератури и делу записа, подигнута је крајем 17. или почетком 18. века, после пожара 1689. година, када је изгорео већи део града на Вардару.
Црква је после 1945. године претворена у музеј, а у делу конака музеј македонског револуционарај Гоцета Делчева. На платоу испред храма, у саставу садашњег комплекса је камени саркофаг где су 11. октобра 1946. године положене кости Делчева.
Иконостас изузетне уметничке вредности (са мотивима Старог и Новог завета, дуг је 10 а висок шест метара), дело је групе Мијачких мајстора дубореза Петра Филиповича – Гарке и браће Марка и Макариа Фрчковског из села Галичника. Рађен је од 1819. до 1824. године.
Мајстори су на јужној страни иконостаса представљени – Петре Филипович како ради план, а Марко и Макарие Фрчковски како држе чекић и длето.
Поред овог, Мијачки мајстори израдили су иконостасе и у Приштини, у храму Светог Николе, (спаљен 2004. године у албанском погрому). У манастирској цркви у Леснову, и у Крушеву, (спаљен 1903. од Турака)…
Урадили су и велики крст за цркву Светог Ђорђа у Призрену и иконостас и балдахин Светог Јована Бигорског.
На месту данашње билетарнице – лево од главног улаза у цркву (у којој нема богослужбе, налази се костурница у којој су похрањени земни остаци сакупљени из гробова око саме цркве.
Садашњи звоник и звоно су дар Краља Александра I Карађорђевића. Али, наравно приступ је забрањен.
Прво звоно и звоник, према архивским документима, били су на месту данашње спомен костурнице (комбанарије), до самог спајања западног и северног зида подигнути одмах по ослобођењу од Турака, 1912 године.
Тада је првој литургији присуствовао и краљ Петар I Карађорђевић, Ослободилац, када су се у Скопљу први пут чула црквена звона са православног храма, после 1392. године!
Не звоне одавно. А и за киме би звонила?
Заборваљени трагови владике Фирмилијана
Фирмилијан (Дражић), први је Србин на челу Митрополије Скопљанске након укидања Пећке патријаршије 1766. године.
Фирмилијан (световно име Димитрије Дражић; 20. август 1852 — 7. децембар 1903) био је скопски митрополит, од 1902. до 1903. године. Први је Србин на челу Скопљанске митрополије након укидања Пећке патријаршије.
Рођен је у Шапцу 20. августа 1852. године као Димитрије Дражић. У Шапцу је завршио гимназију, и четири године је био трговац. Замонашио се 1869. године у манастиру Петковици. Богословију је похађао у Београду. Теологију је студирао прво на острву Халки у Мраморном мору, а онда у Атини. Филозофију је студирао у Прагу, након београдске богословије. Да би се издржавао у Чешкој, радио је и као зидарски помоћник. Од 1876. до 1878. године администрирао је Врањском епархијом. Током 1880. изабран је за професора београдске богословије. Сматрали су га једним од најученијих и најактивнијих представника цркве. Током 1883. године нудили су му тада упражњен положај митрополита Србије, али Фирмилијан је одбио ту част. Након тога постао је архимандрит.
Био је учитељ краљевића Александра Обреновића. Када је изабран за ректора београдске богословије основао је фонд сиромашних богослова и као новину увео јавна предавања. Једно време уређивао је Весник Српске Цркве. Један је од оснивача Друштва Свети Сава током 1886. године. Отишао је у Чикаго 1891. године на позив америчких Срба и ту је једно краће време био њихов парох.
Након Америке отишао је у Цариград да одатле помогне српској цркви. Било је то тешко време за српску православну цркву унутар Османскога царства, јер су Цариградска патријаршија и Бугарска егзархија имале званичне дозволе турских власти за несметан рад, а српска црква је морала да ради илегално или у оквирима Цариградске патријаршије. Бугарски егзархат је настојао да спречи функционисање Српске православне цркве у делу Старе Србије који углавном обухвата данашњу Македонију. Рад Егзархата био је најпре усмерен на преотимање патријаршијских цркава и протеривање њихових свештеника, а затим и на све оне који су се опирали бугаризацији. На удару су се убрзо нашли и српски свештеници, учитељи и народни прваци. Српска црква је имала право да дјелује само у оквиру Цариградске патријаршије, која је била под грчком контролом. У Цариграду је Фирмилијан блиско сарађивао са Стојаном Новаковићем.
Пет година је трајала дипломатска борба за скопску митрополијску столицу. Изабран је 1897. за администратора Скопске епархије, а 1899. за митрополита Скопске епархије. Након укидања Пећке патријаршије био је први Србин, који је добио тај положај. Међутим због великих отпора рукоположен је тек 15. јуна 1902.
Пошто је у то време у Турском царству још увек важила подела народности на званичне милете, владику Фирмилијана је забрињавало одсуство званичног признања српског милета, услед чега су Срби били убрајани у “Румски милет” (под доминацојом грчких Фанариота) или у “Бугарски милет” (под доминацијом Бугарске егзархије). У том смислу, владика се 12. августа 1903. године пожалио конзулу Краљевине Србије у Скопљу: “У турској царевини уопште све су народности подељене: 1. на мусломане, 2. на Грке (рүм-милет) и 3. на Бугар-милет, а Срба нема нигде па и ако су ове земље Турци узели само од Срба и Срби су у њима живели и имали своју царевину а данас пред Турцима нема их нигде означених и забележених као Срба као да их никад није ни било!” Тиме је владика указао на потребу да у Турском царству и Срби буду признати под својим народним именом. Објавио је 10 књига богословско-теолошког садржаја:
I-III – “Тумачење јеванђеља са беседама”,
IV – Парохиалник Требник,
V – Догматичко богословље I,
VI – Догматичко богословље II,
VII – Библијко пастирски део,
VIII – Догматичко морални део,
IX – Уџбеници и хришћански дом,
X – Поучни део.
Сахрањен је у порти цркве Светог Спаса у Скопљу, лево од улаза у храм. Црква Светог Спаса је била седиште канонских (патријаршијских) митрополита Скопљанских, након што је бугарска тзв. Егзархија отела све остале храмове у Скопљу. Његов гроб је за време Другог светског рата уништен, крст поломљен, а кости разбацане.
Милутин Станчић
