Лав Николајевич Толстој (Фото Википедија)
Данас је кућа Лава Николајевича Толстоја претворена у музеј и место ходочашћа поштовалаца великог писца „Рата и мира”, „Ане Карењине”, „Васкрсења”, „Кројцерове сонате”
Геније руске културе и књижевности, Лав Николајевич Толстој (1828–1910), по сопственим речима, у младости је живео развратно и био зао. Касније је писао дела невероватне искрености износећи у њима сјајно познавање психологије људи, да би у својим педесетим годинама запао у дубоку кризу, бојећи се како смрти, тако и живота. Изгубио је веру у Христа што је, по канону православне цркве, велики грех.
Данас, велики писац почива у шуми Стари заказ (која се не сече и у којој се не лови), на сопственом имању, на један километар од куће у којој је провео читав свој век. Ту је сахрањен по сопственој жељи јер му је у детињству брат Николај причао да је на том месту закопана „зелена палица”, на којој су исписана упутства како да сви људи постану срећни. Његова скромна хумка, као повећи бусен земље, без икаквих обележја, налази се између неколико високих јасенова. „Желим најјефтинији гроб, као што су гробови сиромаха, без цвећа, венаца, без речи…”
Овај истински мученик хришћанства, исповедник своје и туђе савести, гроф аскета, за собом је оставио огромну празнину када је умро. А умро је тако што је у јесен 1910. године, тајно напустио жену Софију, децу и свој удобни дом Јасна Пољана и упутио се својој сестри, монахињи Марији у Шамордински манастир. Она га је саветовала да поразговара са чувеним духовницима, старцима Оптинског манастира, који, опет, с њим нису могли да разговарају без благослова епископа. Кренуо је возом, али није стигао. Позлило му је на малој станици Астапово. Ту је и умро, непомирен са црквом, 20. новембра 1910. године и сахрањен без опела на свом имању Јасна Пољана.
Данас је његова кућа претворена у музеј и место ходочашћа поштовалаца великог писца „Рата и мира”, „Ане Карењине”, „Васкрсења”, „Кројцерове сонате”…
То је велика, грофовска кућа која има приземље и спрат, крцата успоменама. На доњем нивоу су велики трем, радна соба, библиотека, гостинска соба, затим кухиња, оставе, собе за послугу, гардероба, степенице, споредни улази… У радној соби писац је провео последњих десетак година живота међу књигама, писмима, фотографијама…
У соби „под сводовима”, добро изолованој од буке породичног живота, Толстој је написао први део романа „Рат и мир”.
Библиотека је огромна, с мноштвом књига које је писац наследио од предака, и које је сам набављао и чувао.
На спрату је сала – велика соба с трпезаријским столом, финим порцуланом и сребром, са клавиром и бројним урамљеним породичним портретима. Ту је и стилски писаћи сто с комплетним прибором за писање.
У једној од соба чак су и справе за вежбање, јер је Толстој и у својој шездесет петој години могао да се преврће око вратила, баш као што је пешице могао да потегне пут Москве, удаљене више од стотину километара!
Соба Толстојеве жене Софије Андрејевне (1844–1919) посебна је прича. У углу собе, окована у сребро и злато, виси икона Христа Спаситеља. Испод ње су урамљене породичне слике, од којих је неке урадила сама Софија, са истом љубављу с којом је грофу подарила бројно потомство и са истим стрпљењем с којим је преписала седам верзија „Рата и мира”. На крају, уморна од живота са генијем, признала је: „Четрдесет осам година живели смо заједно, а да ја нисам успела до краја да га упознам.”
Спаваћа соба писца је скромна, готово аскетски уређена: гвоздени кревет, дрвени ормар, сточић, столица, једна слика…
А писао је: „Што више волиш човека, то си мање одвојен од њега. Изгледа да је тај човек исто што и ја, а ја исто што и он.”
Арх. Радмила Милосављевић (Политика)
