У тренутку кад Доситејево име славимо и на овај начин дужни смо да погледамо како се односимо према његовом наслеђу. Своје поруке и лично је записивао. Једна гласи: ’Не правимо се паметнији од свих и никада и никога не вређајмо, то је знак варварства’, а друга: ’Књиге, браћо, књиге, а не звона и прапорци’
На овај у мом животу велики дан нисам међу вама због више силе, па ми дозволите да вам се обратим на овај начин.
За моје „животно дело” данас примам награду која носи име Доситејево, који у нашем народу има култни статус. Готово да нема човека у Србији који његово име не изговара с поштовањем.
Тај велики човек није ни рођен у Србији. Чаково је тада било у Аустрији. Србија је тада постојала само као окупирана територија. Остао је и без родитеља. Школовао се у манастиру, а онда као неки чудесни ђак пешак кренуо по Европи, од школе до школе. Да би зарадио за пут и за школовање, радио је и као јорганџија, и као учитељ, проповедник, лектор, коректор. Тако је буквално пешке обишао: Немачку, Италију, Француску, Енглеску, Аустрију, Русију, Малу Азију, цео Балкан, успут завршио у Лајпцигу филозофију и теологију, научио језике: латински, грчки, немачки, руски, енглески, француски, италијански, румунски и албански, писао књиге, преводио. А већ стар, у шездесет и шестој години, на први глас о устанку у Србији дошао је у своју земљу. Знао је да Карађорђе није довољан, и својим доласком послао нам своју најважнију поруку: да народ не може бити слободан ако је неписмен, да људи могу бити слободни само ако знају, а да би знали, морају да читају јер само образовани и освешћени људи умеју да мисле, да разликују добро од зла, препознају превару, подвалу и демагогију, и боре се за истину. За само пет година, од 1806. до 1811, усред битака и устанака отворио је у неписменој Србији Велику школу, касније Универзитет, у који се међу првима уписао Вук Караџић, отворио Богословију, почео да ради на стварању прве српске штампарије и умро баш кад је Сербија воштела, и борила се, уз химну коју је он написао.
У тренутку кад то велико име славимо и на овај начин дужни смо да погледамо како се односимо према његовом наслеђу. Своје поруке и лично је записивао. Једна гласи: „Не правимо се паметнији од свих и никада и никога не вређајмо, то је знак варварства”, а друга: „Књиге, браћо, књиге, а не звона и прапорци.”
Данас, тај облик варварства гледамо свакога дана на разним телевизијским каналима и називамо га дијалогом, полемиком, сучељавањем, а звона и прапорци чују се све јаче и заглушују гласине разума и рационалности. Данас неки мали ђаци пешаци пешаче километрима до најближе школе у којој није најгоре што нема пристојан тоалет, већ што нема ни ђака, а учитељ отаљава посао с двоје-троје и чека отказ.
Овим светом влада новац. Он одређује меру свему и успоставља сопствени систем вредности. Иде тамо где ће се брзо оплодити и донети профит. Таквом систему одговарају људи малог формата. Талентовани сметају. За стваралаштво које тражи стрпљење, време и посвећеност новац није заинтересован. Улаже се у индустрију плитке забаве, дрангулија и прапораца. Вредност се одређује: маркетингом, прометом, у пиплметар се гледа као у берзанске извештаје, гледаност и тираж су довољни. Како изаћи на Доситејеве запуштене стазе? То талентовани људи морају сами да одлуче и да се изборе. Србија је пуна талентованих људи.
Али таленат није ништа заслужено. То је поклон. Дар природе, бога, родитеља.
И свако ће од тих бројних талентованих људи сам донети одлуку: хоће ли свој дар страћити и приклонити се систему производње прапораца или ће тај поклон доситејевски поделити с онима којима у животу нико ништа није поклонио.
Ова висока награда сведочи да сам покушавао да идем Доситејевом стазом. На том путу су ми помогли и они који су и сами том стазом ишли. И овом приликом желим да им се захвалим.
На првом месту, обраћам се вама, господо из жирија. Ваша једногласна висока оцена мог рада, а с обзиром на то да сте сви професори универзитета и врхунски познаваоци материје коју процењујете, потврђује моје наде да у масовној публици која ме је деценијама подржавала нису били такозвани просечни гледаоци, што се наводи као разлог за омаловажавање масовности, јер просечан гледалац не постоји. То мноштво се састоји од људи, врло различитих, од оних скромно образованих, до оних с највишим критеријумом вредновања, од којих је састављен ваш жири. Хвала вам.
Посебну захвалност дугујем редитељима Сави Мрмку и Александру Ђорђевићу, који су својим знањем, талентом и мајсторством допринели да моје животно дело буде достојно ваше пажње и ове награде.
Иако је, хвала богу, жив и у добром здрављу и пуној снази управо завршава снимање моје серије „Јунаци нашег доба”, изражавам захвалност редитељу Михаилу Вукобратовићу, који је од „Бољег живота” преживео готово све моје серије, радећи то као прави и доследни Доситејев следбеник. За четрдесет година сарадње нисам с Мишом имао ниједан креативан, колегијални или обичан људски неспоразум. Право чудо у овом нашем послу и у овој нашој земљи.
И коначно, али не на крају, већ од самог почетка, од првог сусрета, највећу захвалност дугујем својој сарадници, инспирацији, својем најоштријем критичару, оној која је веровала у мене и кад други нису, која није избегавала ни свађу ни расправу само да то што радимо буде боље него што би било без њене сарадње, мојој Љиљани.
Реч Синише Павића na свечаности у Народном позоришту поводом доделе награде „Доситеј Обрадовић” за животно дело
(Политика)
