Агенцијска вест која је стигла, неколико дана пре Божића, да је Сергеј Бабурин, председник партије Руски општенародни савез, апеловао на званичну Москву да захтева од Подгорице повратак деснице Светог Јована Крститеља и честице Крста Господњег, које се налазе у Цетињском манастиру, наговестила је да ће спорни црногорски Закон о слободи вероисповести, поред спора са Српском православном црквом и на релацији Београд-Подгорица, донети и шире међународне последице.
Икона Богородице Филермске
Имајући на уму да применом овог правног акта СПЦ може званично остати без имовине, бивши потпредседник руске Думе је поручио: “Ако је њихово поседовање од стране Српске православне цркве и могло да се сматра братским чином, онда ће њихова пленидба од садашње русофобске владе бити врхунац безакоња и греха!” И подсетио на привремену евакуацију ових реликвија 1918. из Петрограда.
Додуше, како у Вечерњим новостима подсећа Иван Миладиновић у недељном наставку серијала Сусрети са историјом, Сергеј Бабурин је овом приликом пропустио да спомене да се подно Ловћена, поред руке Светог Јована и честице Крста Господњег, налази и чудотворна икона Богородице Филермосе.
Ова реакција сама по себи отвара питање ко има право да располаже са ове три хришћанске светиње. Зато није згорег да подсетимо шта се са њима догађало на њиховом путу дугом четрнаест векова, и зашто су се и кад су се појавиле на Цетињу, у светлу неких нових чињеница мало познатих широј јавности.
Замршени су били историјски путеви којима је ова светиња путовала кроз векове од Јордана до Цариграда, Малте, Родоса, Петербурга, Сремских Карловаца, Београда, Острога, па до Цетиња.
Руку која је некада у Јордану крстила и самог Исуса Христа, први хришћани су поштовали као велику светињу. Велики апостол и јеванђелист Лука, обилазећи са Христовом проповеди разне градове и насеља, затекао се у самарићанском граду Севастију, где је било сахрањено обезглављено тело Светог Јована Претече.
Пут га је даље водио у Антиохију и изразио је жељу да понесе и мошти великог пророка, али Севастијци нису хтели да се растану са овим драгоценим благом. Светом Луки су, одвојивши је од моштију, ипак дали нарочито поштовану десну руку и делиће крста на коме је разапет Исус. Од тада, вековима је скривана и чувана – прво је из Јерусалима донета у Цариград, а затим су је малтешки витезови донели на грчко острво Родос. Ту је двема светињама – десници Св. Јована Претече и честици Часног крста, у православном манастиру на брду Филеримос, придружена чудесна икона Богородице. По светом предању Цркве, ову икону управо је насликао Св. апостол Лука. Ту су ове реликвије биле до 1484. године, кад су их, због безбедности, витезови Јовановог реда са Родоса пренели на Малту.
Рука Св. Јована
КАД је Наполеон заузео Малту, једини у целини сачувани део моштију Светог Јована Крститеља (рука са три делића часне главе), 1798. године доспеће у Русију, као света реликвија малтешког реда Светог Јована Јерусалимског. За ово доброчинство руски император Павле Петрович Романов добија звање великог магистра Јовановог реда.
Свечана церемонија предаје реликвија била је одржана у дворској цркви Гачинског дворца – омиљеној ванградској резиденцији Романова. Руски Синод је прогласио и посебан празник поводом преношења реликвија са малтешког острва у Гачину. Тај дан обележавао се 12. октобра по старом календару.
После страдања царске породице Романов, све три хришћанске реликвије нашле су се код императорке Марије Фјодоровне, супруге императора Александра Трећег и мајке последњег руског цара Николаја. Она је 1919. некако успела да изађе из нове совјетске државе и да преко Крима стигне до Лондона, одакле ће се упутити ка сталном и сигурном уточишту у Данској. Кад је била на сигурном, у договору са митрополитом Антонијем Храпавицким, одлучила је да се ова светиња преда краљевској кући Карађорђевића. Руку Светог Јована, честице Часног крста и икону Богородице, у Београд је, крајем двадесетих година прошлог века, донео Багратион Тимурас, њен штићеник, и лично их предао краљу Александру.
Првих година, рука, честице и икона били су у храму Старог двора, одакле су, по завршетку цркве на Дедињу, пренети и тамо чувани у ризници. За време сваког празника изношени су у краљевску капелу.
Кад су 1941. године Влада и краљ Петар почели да се повлаче пред најездом немачке армије, рука Светог Јована понета је из Београда и сакривена, заједно са још неким драгоценостима, у манастиру Острог.
– Кад је мама чула да ковчег у коме су биле реликвије није понет, била је врло тужна и забринута. Плашила се да због изгубљених највећих хришћанских светиња на нашу породицу не падне тешко проклетство. И касније, нарочито пред смрт, знала је често да се упита да ли су сва породична страдања и туробан живот у изгнанству последица баш тога што наша краљевска кућа није сачувала руку која је крстила Исуса Христа – забележено је у књизи “Последња исповест краљевића Томислава”.
По завршетку Другог светског рата вековни вео тајанствености наставио је да се вије око ових хришћанских светиња и у време док су оне биле скривене у манастиру Острог.
У једној акцији Удбе, у јесен 1952, док су трагали за златом Краљевине Југославије, игуман Леонтије испричао је иследницима да је у острошком манастиру Светог Василија, у априлу 1941. године млади краљ Петар Други Карађорђевић, пре полетања из Никшића за Лондон, предао монасима на чување три светиње.
Краљ Александар
ТИТОВ режим је био на врхунцу свог успона, те о враћању реликвија Цркви није било ни говора. Одлучено је да се о светињама ћути као о најстрожој државној тајни. Годинама потом светиње су скриване у црногорској Служби државне безбедности, да би тек 1978. године као неке “црквене ствари” биле предате Народном музеју на Цетињу.
Тадашњи директор музеја Станислав Рако Вујошевић предлаже властима у Титограду да се све три светиње предају на чување митрополиту Данилу Дајковићу и буду похрањене у ризници Цетињског манастира. Одговор је био да се Митрополији црногорско-приморској дају као неке неименоване “црквене ствари” које нису биле интересантне за музеј – десница Претечина и честица Часног крста, а да трећа светиња, икона Богородице Филермске (Филермосе), остане у Музеју, где није изложена, већ закључана у неки трезор.
Применом тек усвојеног и спорног Закона о слободи вероисповести, две реликвије из Цетињског манастира постаће државно власништво. Да ли Црна Гора размишља о томе да тада руку Крститеља Претече и део Часног крста врати “кући”, односно тамо где је краљица мајка, Марија Фјодоровна и упутила, у краљевску капелу на Дедињу, или, зашто не, у Русију. Поготово што смо сведоци враћања културних добара између бивших југословенских република.
Или ће се понашати као и према трећој реликвији, Богородици, чију икону званична власт у Подгорици доживљава као власништво државе.
Марија Фјодоровна
Због чега се црногорска власт определила да присвоји икону Богородице Филермске? Да ли је у питању била само процена тадашњих власти да се ради о веома драгоценој и изнад свега скупој реликвији? Још тада, 1978. икона је процењена на 10 једногодишњих буџета тадашње југословенске републике Црне Горе! Али између иконе која је пронађена у Острогу и оне која је у музеју постоји разлика – на изложеној икони на огрлици на врату недостаје драги камен – огромне вредности. И никад није утврђено како је нестао и ко га је присвојио.
Закон о слободи вероисповести се, поред осталог, оправдава бригом за културно наслеђе које се налази у манастирима и црквама Црногорско-приморске митрополије СПЦ. А каква је брига према тим добрима најбоље сведочи стање у Народном музеју на Цетињу. Када се упореде списак трезорских вредности који је оставио 1979. године ондашњи директор музеја Станислав Рако Вујошевић и садашње стање, у црногорском националном музеју недостаје “више од 20.000 музеалија, архивалија и других музејских предмета”?! Чак су нестали и Његошев собни сат украшен брилијантима и златни печат дворске канцеларије! Да ли ће таква судбина задесити и ризницу Цетињског манастира, који се иначе налази прекопута музеја, и која по богатству духовног и материјално-историјског блага спада међу три најзначајније ризнице у Српској православној цркви?
Припремају икону за пут преко мора
ЗА све три хришћанске светиње постоји велико интересовање разних светских центара моћи, пре свега Реда малтешких витезова. Појављују се помало чудна убеђивања да би најпаметније било да се оне повере на чување Ватикану – средишту хришћанства.
Пре неку годину “Вечерње новости” су писале да је мајстор Малтешког реда Енрико Тућило, али и адвокат Мила Ђукановића пред италијанским судовима у познатој афери шверца цигарета, дошао у посету Црној Гори и том приликом састао се са тадашњим председником Владе Игором Лукшићем и председником Парламента Ранком Кривокапићем. Дискреција којом је ова посета била обавијена голица машту оних који тврде да ће Филермоса отићи преко Јадрана. Неизвесно је само да ли ће бити поклоњена или продата…
