На тајном састанку министра спољних послова Аустроугарске грофа Глуховског, са министром финансија будућим анектором Босне Бењамином фон Калајем, бившим министром финансија бароном фон Цвидинеком, шефом одсека у МИП-у фон Хоровицoм и конзулом бароном Шмукером, у бечком дворцу Шенбрун 17. новембра 1896. године, усвојен је план за спровођење поверљиве операције „Почетак једне енергичне аустроугарске интервенције у Албанији”
Све што, дипломатском офанзивом у име ЕУ, сада предузима Немачка за сређивање ситуације на Балкану, уз солидарност слабије Француске, подсећа на интересе Аустроугарске и тадашње Немачке. На плану свођења Србије на мали „пашалук” на рубу Турске империје, коју су подржавали у заједничкој подели Балкана.
На тајном састанку министра спољних послова Аустроугарске грофа Глуховског са министром финансија будућим анектором Босне Бењамином фон Калајем, бившим министром финансија бароном фон Цвидинеком, шефом одсека у МИП-у фон Хоровицом и конзулом бароном Шмукером, у бечком дворцу Шенбрун 17. новембра 1896. године, усвојен је план за спровођење поверљиве операције „Почетак једне енергичне аустроугарске интервенције у Албанији”. Констатовано је да је, пошто се ближи крај Османског царства и његово распарчавање, кључни интерес Аустроугарске да под њеном контролом остане тзв. албански простор. То значи да се онемогући Русији да, преко Бугарске, Србије или Црне Горе, има било какав утицај у овом делу Балканског полуострва. Зато треба, тајним акцијама и поткупљивањем албанских вођа, појединаца и племена, формирати независну албанску кнежевину под аустријским протекторатом.
У тајном Меморандуму о Албанији дефинисане су и границе те вештачке творевине: на северу – Црна Гора и Србија, на западу – Јадранско море, на југу – Первез, Јањина, Ђирокастра и Касторија, на истоку – Касторија, Монастир (данас Битољ), Охрид, Врање, Приштина и Нови Пазар. Тиме је утврђен план о великој Албанији, који данашњи Албанци још непрекидно сањају. У Аустрији је тада теза о латентном стварању „Велике Србије” послужила као разлог за борбу против националних покрета Словена и против српске и југословенске државе крајем 19. и почетком 20. века.
Дакле, територију која је дотле припадала Србији и Кнежевини Црној Гори и која је обухватала Косово и Метохију, али и Стару Србију до Солуна (будућу Македонију), а западним делом Грчкој, требало је тајним субверзивним акцијама и међународном дипломатском офанзивом одузети и поверити расутим и нејединственим албанским традиционалним фамилијским заједницама стварањем нове кнежевине (будуће државе) Албаније под аустријским протекторатом. Без обзира на то што су Срби са ових подручја, уз помоћ војника албанског Скендербега српског порекла, извојевали велике победе над турском војском и ослободиле ова подручја. А да се Србији, која је тек на Берлинском конгресу 1878. године призната као независна држава, заувек онемогући излазак на било које море у Балканском региону (Јадранско, Егејско или Црно море).
Аустроугарска тајна офанзива се ефикасно спроводила кроз тадашње дипломатске канале и поткупљивањем и наоружавањем шиптарских екстремних група, које би на терену ратовале против власти двеју кнежевина Србије и Црне Горе и Српске православне цркве. Тај план је Аустроугарска, уз помоћ братске Немачке и незаинтересованих западних земаља Британије и Француске, успела да оствари. Немачка је касније, посредно или директно ратовала на Балкану (уз помоћ краљева немачког порекла на челу Румуније, Бугарске и Грчке) и успела да очува самосталност новостворене вештачке државе – Албаније. Српском народу и цркви су одузете територије, рудна и земљишна богатства, луке и излази на море, делови Метохије са Призреном, цркве и црквени поседи широм Косова и Старе Србије. Дакле, беба је створена такорећи вештачком оплодњом и зато је треба трајно, па и данас љуљати. Тако је отимање српских територија отпочело, а наставило се уз немачку подршку Румунији и Бугарској, па и Турској против Србије, у Другом балканском рату, касније у Првом светском рату, а кроз фашистичку СС Скендербег бригаду и у Другом светском рату.
Чини се да је у позадини и данашњих покушаја западних земаља, пре свега Немачке, да Србију разделе и омогуће одвајање њених делова за албанске сепаратисте на тлу Србије, Северне Македоније и Грчке. Колико је самопроглашена вештачка албанска творевина тзв. Косово важна показала је 1999. од СБ УН неодобрена интервенција (сада НАТО) и 84 дана бомбардовања Србије, у којој је убијено преко 2000 српских грађана од којих чак 84 деце.
Дакле акција на отимању српске Аутономне Покрајине Косово и Метохија се наставља, уз прећутну подршку ЕУ, па чак и традиционалног српског савезника – Француске. То је суштина тзв. француско-немачког предлога за решавање ситуације на КиМ – приморавање Србије да призна независност побуњене албанске популације из аутономне покрајине на српској светој земљи Косову и Метохији, као услов за било какву сарадњу или европски пут Србије.
Замислимо ситуацију да се становништво бивше Прусије или Лужички Срби у Немачкој, Корзиканци или Бретонци у Француској, побуне и затраже независност од Немачке, односно Француске, да ли би се ЕУ, са истом енергијом заложила за подршку тим народима? Да ли би остале земље ЕУ помогле ове слободарске побуне некадашњих независних племена, држава и покрајина? Како за такве идеје нема разумевања, а има за отимање Косова и Метохије са вишевековним српским црквама и државним и културним наслеђем?
Да ли је то уређена Европа којој тежимо? Шта о свему томе знају Урсула фон дер Лајен или Аналена Бербок, да би нам преуређивале вишевековну историју за коју су Срби, само у Првом светском рату против Аустроугарске и Немачке дали четвртину популације. И победили у том и Другом светском рату? Можемо ли све то бацити у заборав и приклонити се отимачини наше територије, културног, историјског и економског наслеђа под притиском нових „инжињера европске географије”, а против интереса српског и других балканских народа.
Владимир Првуловић (Политика)
Редовни професор универзитета
