Ништа не може да промени ствари осим да изађемо сви, оно што је остало од културног живља у Београду, и да кажемо: „Не дамо Коларац!”

Коларчева задужбина је велики део мог живота, и то оног лепог живота, и тешко ми падају смицалице и инсинуације око његовог претварања у нешто друго, што није страно овом културном тренутку. А све време тамо стоји натпис Задужбина Илије М. Коларца. Стоји као изазов и опомена овом времену. Има и данас богатих људи, али би требало да се присете свог великог претходника, који је своју отаџбину ценио и знао шта значи култура. Однос према Задужбини Илије М. Коларца је мерило односа према култури или некултури у овој земљи, каже за „Политику” Петар Божовић, наш познати глумац раскошног талента, са незаборавним бројним ролама оствареним на филму, телевизији и у позоришту, сматрајући својом обавезом да говори о Коларчевој задужбини.

Тако се придружио и другим уметницима и културним прегаоцима који су у рубрици „Како помоћи Коларцу” предочавали своје виђење и решавање тешкоћа, које ова институција тренутно има, због пандемије, али и нерешеног правног статуса и непостојања трајног буџетског финансирања.

О значају који ова установа има за нашу средину, како истиче Биљана Лијескић  у Политици, али и за њега лично, Божовић сведочи овако:

‒ Од споменика Књаза Михајла, који се налази на пререновираном Тргу републике почиње Народно позориште, Народни музеј, Архив града Београда, Плато са Његошевом скулптуром, Филозофски факултет, Задужбина Илије М. Коларца, Кинотека, Етнографски музеј, Студентски трг. То је део српског Пантеона, а Коларчев универзитет је алем камен у тој културној круни. Иза је Кнез Михаилова са Академијом наука, Филолошки факултет, ту је и Патријаршија, доле Саборна црква, Конак кнегиње Љубице. Наравно, зашто не поменути и зграду историјске кафане „Знак питања”, коју смо пре десетак година бранили од насртаја сверастућег апетита безумних тајкуна.

Лична сећања Петар Божовић веже за средњошколске дане када је са другарима из Прве београдске гимназије посету Коларцу сматрао обавезном.

‒ Сећам се неких важних датума, између осталог гостовања младог диригента Зубина Мехте, који је касније често наступао у Коларчевој задужбини и који је на крају замолио да растеретимо Коларац и направимо нoву зграду Београдске филхармоније. Док сам студирао, ништа нисам знао о импровизацији, али једно гостовање џез трубача Мајнарда Фергусона, који је на Коларцу са Биг бендом и диригентом Бубишом Симићем музицирао, показало ми је шта значи импровизовати. Он је неколико пута прекидао свирање, на моје запрепашћење, јер није могао да ухвати високи це и увек би то пропратио са једним гутљајем вина говорећи „good Yugoslav wine”, да би на крају извукао жељени тон на мајсторски начин. Дакле, била је то импровизација где сте триста одсто сигурни у то што радите. Да поменем и гостовање Хенрика Шеринга и Давида Ојстраха, чувених виолиниста и незаборавне гусларске вечери. Тада је цео Студентски трг био заузет аутомобилима са регистарцијама из целе земље и мислим да би паук ту имао посла за недељу дана ‒ каже Божовић који памти и да је мала сала задужбине била активна и присећа се књижевних вечери Матије Бећковића, предавања Николе Милошевића о Достојевском и историјског тренутка када је Милош Црњански дошао из емиграције из Лондона.

‒ Морам признати да сам ја од оног дечака који је долазио редовно на Коларац доживео да, као већ афирмисани глумац, у том здању имам премијере. Била ми је то посебна радост и част. Реч је о поетско-концертној вечери „Ветар, лишће и ја”, где сам у првом делу говорио стихове поеме „Вера Павладољска” Матије Бећковића, а у другом „Записе о црном Владимиру” Стевана Раичковића. Затим као круна свега са Првим београдским певачким друштвом направио сам и премијерно извео дело „Луча микрокозма” и мислим да је то било неколико пута, тада сам сазнао за податак да Коларац није платио струју ‒ наводи уметник у неверици.

Упитан како је могуће решити ову незавидну ситуацију срчано је закључио:

‒ Ништа не може да промени ствари осим да изађемо сви, од младих до најстаријих, оно што је остало од културног живља у Београду и да кажемо: „Не дамо Коларац!” Нека остане за будућа поколења као што је и намењен, да служи народу и да једанпут схватимо да онај ко посегне за Коларцем да га уништи, да га преиначи, дабогда му се кућа ископала.