Поводом 100 година од рођења Васка Попе, издавачка кућа „Архипелаг” објавила је прво самостално издање књиге аутопоетичких текстова Васка Попе „Калем”. Попа је ову књигу писао тридесетак година, између 1953. и 1981. године, али је није објавио за живота. Према фасцикли у коју је Попа слагао ове своје текстове, Борислав Радовић је објавио „Калем” у оквиру Попиних „Сабраних песама” (1997).

„Архипелагово” издање „Калема” садржи и још један рани Попин аутопоетички текст, посвећен Доментијановом песништву, као и четири Попине песме настале седамдесетих и осамдесетих година.

– Попина аутопоетика не чини тајну поезије одгонетнутом, нити њену понорност износи на светло критичког говора, већ на још један начин позива читаоца да се, са знањима која је стекао и са страшћу која му је дата, суочи са запретаним смислом песничког говора. Говор аутопоетике продужава говор поезије. Некада је та веза код Попе толико наглашена да је ове две врсте говора готово немогуће разликовати. У књизи „Калем” који је писао скоро тридесет година песнички и аутопоетички текстови стоје једни уз друге, смењују се и продужавају, а да читалац међу њима, по основном поступку и типу говора, најчешће не опажа дубље разлике.

Међутим, Попини записи о песништву, а то важи чак и за његове записе о сликарству, неоспорно јесу аутопоетичког карактера. Они сведоче о поезији, макар то чинили на „таман и загонетан начин”, као што то чини и сама поезија, а темама које покрећу превасходно казују о поезији писца аутопоетике. Док читамо аутопоетичка текстове Васка Попе, ми пратимо како се пред нама развијају основна питања песничког стварања, основна питања настанка песничке слике, основна питања смисла песме у свету у коме смисао није увек осигуран, а камоли доступан – каже Гојко Божовић, приређивач Попине књиге.

Наглашавајући Попину истрајну заинтересованост за поезију као нарочито антрополошко умеће, Божовић каже:

– Деценијама писани, песникови записи о поезији упорно се враћају основним питањима поезије, верујући да поезије, као нарочитог облика говора и нарочите антрополошке потребе, и нема управо без таквих питања. У средишту тих питања јесте однос песника и света који му је дат и у коме је објављен, однос песме и живота, однос песме и „живих речи” без који поезија није ни замислива. Те живе речи песник у истоименом запису назива „лепим речима”. Оне настају када свакодневне речи и реченице нису ни нужне, ни довољне да би се човек изразио и да би представио просветљујући тренутак своје непоновљиве ситуације. Тада се човек одриче свакодневности речи и мора да постане творац речи способан да њима изрази сву сложеност властитог живота и света. У способности тог преображаја обликује се услов песништва. Уместо обичности говора, песник посеже за „несвакодневним речима“ довољно способним да буду извор смисла и утемељење говора. Поезија, верује Попа, није свакодневна, али говори и о свакодневном и о вечном. У томе се садржи један од кључних поетичких захтева који се тихо и у тој тихости одлучно изговара у разноликим записима из „Калема”.

Попина књига прво је издање у новој „Архипелаговој” едицији „Аутопоетике” у којој ће бити објављивани аутопоетички текстови великих модерних писаца различитих жанрова, од поезије до прозе, од књижевности до историографије, од филозофије до социологије.