За Веру Пешић сте вероватно први пут чули када се пре неколико месеци појавио филм Недељка Ковачића, а затим и серија, у којој је тумачи Јована Стојиљковић
За Веру Пешић сте вероватно први пут чули када се пре неколико месеци појавио филм Недељка Ковачића „Вера”. Пред публиком је сада и истоимена серија, али – шта је у причи о фаталној шпијунки, четвороструком тајном агенту и „српској Мата Хари” истина? На то питање теже је одговорити…
О Вери се још за њеног живота свашта говорило. Након смрти, те приче прерасле су у легенде, па је данас немогуће одвојити мит од фикције, оно што се заиста догодило од оног што никако није, и оно што је Вера заиста чинила од онога што јој је касније приписано, пише „Историјски забавник”.
Кажу да је била четвороструки агент. Да током Другог светског рата није било податка који не би сазнала далеко пре других. Да је само једним позивом могла да ослобађа људе из затвора или их шаље на робију. Да је говорила шест језика. Да је била толико заводљива да није било мушкарца који је могао да јој одоли и да се број њених љубавника ни не зна. Да је сваког од њих користила и имала тако разгранату мрежу контаката и веза да је била једна од најутицајнијих, али и најбоље обавештених особа у Југославији. Да је чак упознала и Хитлера…
Управо сва та историјска конфузија која постоји око њеног живота од Вере је и створила савршени лик за причу о фаталној жени, смртоносном шпијуну и „српској Мата Хари”. Са друге стране, поједини истраживачи наглашавали су да је историјска збиља била доста прозаичнија, а њена прича реалнија.
Истина је, вероватно, негде између…
Већина онога што данас знамо о Вери Пешић потиче из две романсиране биографије „Вера Пешић у вртлогу шпијунаже” и „Лепотица Вера Пешић шпијун” које је објавио Никола Илић, историчар, али и учесник НОБ-а, правник и једно време обавшетајац запослен у Управи државне безбедности (УДБ-и).
Осим ових књига, које по својој природи садрже и велику дозу уметничке слободе, сачуван је и Верин досије који се данас налази у Историјском архиву у Београду, а у коме се налазе и њене изјаве приликом саслушавања од стране четника.
Историчар Венцеслав Глишић је у свом раду „Досије о Вери Пешић или како не треба писати историју обавештајаца”, објављеном у Војноисторијском гласнику, навео и да је постојао Верин дневник чија копија је у неком моменту завршила и у архиву УДБ-е.
Ови записи међусобно су се доста разликовали и о њеном животу износили скоро па дијаметрално супротне податке.
Шта се са сигурношћу о Вери зна
Вера Пешић рођена је 5. јануара 1919. у Сијаринској бањи, у близини Лесковца у породици Анђелије и Милана Пешића, порезника у пензији. У родном граду завршила је основну школу и гимназију и важила за једну од најлепших девојака у крају због чега су је још у младости прозвали „Лесковачка лепотица”.
Када јој је било непуних 16 година удала се за доста старијег правника Мила Крчавинца. Једни кажу да се заљубила. Други да је брак био знак сиромашења њене породице. Како било, потрајао је само две године и након тога, 1938. Вера се преселила у Београд.
Са непуних 19 година и без средстава за живот, прво је радила у једној радњи, али ускоро упознаје официра Обавештајног одељења Главног Генералштаба Југословенске војске, мајора Славка Радовића који ју је и увео у свет шпијунаже.
Према писању Николе Илића, на наговор Радовића, Вера је завршила курс за обавештајце и била примљена у контраобавештајно одељење југословенског Генералштаба. Њен задатак је био да се увуче међу француске, британске и немачке шпијуне који су тих дана сви имали важна упоришта управо у Београду и од њих извлачи податке.
Вера је у овоме била и те како успешна, па је за мање од годину дана, постала четвороструки агент, извештавајући о свему југословенски Генералштаб, а свим осталима достављајући податке селективно.
Ово је Илићева верзија. Са друге стране, према Глишићу, нема доказа да је Вера икада радила у Генералштабу, а камоли за Британце или Французе. Једино што се са сигурношћу може тврдити је да је радила за Гестапо и да ју је „за немачку ствар” врбовао њен тадашњи љубавник мајор Карл Краус који ју је обасипао поклонима и богато даривао и захваљујући ком је и почела да се појављује у високим београдским круговима.
Због рада за немачку обавештају службу Вера је и хапшена у освит Другог светског рата, али је после неког времена пуштена и протерана из Београда.
И док се до овог момента линија њеног живота и може некако пратити, након овога приче о Вери постају потпуно невероватне и углавном контрадикторне. Једни је смештају у Беч. Други пишу да је упознала чак и Хитлера. Трећи да је поново ухапшена…
Извесно је да је Вера и после окупације Југославије наставила да ради за Немце и то у пропагандном одељењу при немачкој амбасади. Ово јој је обезбедило и новинарску акредитацију која се показала веома корисном за ширење контаката. Писала је за лист „Обнова”, радила на састављању календара, али и једне српске читанке.
Али живот је постајао све несигурнији… Четници су је оптуживали да је сарађивала са партизанима. Партизани су веровали да помаже четницима. Немци су сумњали да и једнима и другима доставља информације. Вероватно би најисправније било рећи да је Вера Пешић радила за себе и свој интерес, већ у зависности од ситуације, не обазирући се много на идеологију и исправност стране на којој се налази.
Слично, везивали су је и проглашавали љубавницом многих мушкараца – четника, партизана, нациста… Сасвим је сигурно да јесте имала одређеног утицаја или макар познавала људе који су га имали. Постоје подаци да је захваљујући својим везама успевала, нарочито у првим данима рата, да одређене људе извуче из затвора и спаси их робије или логора. Сама је истицала да не ради ни за кога осим за „обичне људе” и да њима жели да помогне.
Историчар Венцеслав Глишић мишљења је да Верин утицај, иако јесте постојао, није био толики колики јој се касније приписивао.
Видевши да ће Немци изгубити рат, Вера је покушала да се приклони Народно ослобдилачкој борби. Веровала је да ће партизани из сукоба изаћи као победници, али је одржавала везе и са четничким покретом.
На крају, ни једни, ни други, ни трећи, нису јој веровали довољно да би јој сачували живот, пише „Историјски забавник”.
У последњим данима њеног кратког живота Веру везују за Радослава Ђурића, мајора Југословенске војске у отаџбини. Кажу, управо он ју је у први мах спасао стрељања јер су четници били јако неповерљиви према лепој шпијунки.
Вера и Радослав постали су љубавници крајем 1943. што је изазвало велико незадовољство међу његовим људима који су сматрали да она има велики утицај на њега и његове одлуке. Ово је кулминирало пучем у ком су ухваћени Радослав, Вера и њена мајка Анђа.
Према доступним подацима, жене су одмах стрељане. Био је 18. маја 1944. Радослав је имао више среће – чекајући суђење успео да побегне и касније се прикључио партизанским одредима. После рата наставио је каријеру у војсци и поживео све до 1980. године.
Што се Вере Пешић тиче, њена прича – и она фиктивна и стварна, завршила се тог мајског дана, у шуми, недалеко од њене родне Сијаринске Бање. Било јој је само 25 година.
Илић је у својој књизи записао да су јој последње речи биле: „Немојте лице да ми нагрдите – гађајте ме у груди”.
