Филм редитеља Слободана Шијана и сценаристе Душана Ковачевића „Ко то тамо пева“ постављен је са беспрекорном сликом и звуком, и факултативним титловима на енглеском језику, на Јутјуб канал продуцентске куће Центар филм.
Чим је објављен у недељу, већ је премашио 50.000 прегледа. Копија нешто слабијег квалитета на другом Јутјуб каналу привукла је преко пет милиона посета за седам година.
У класику југословенске и српске кинематографије, једном од њених најпопуларнијих филмова, глуме Павле Вуисић, Александар Берчек, Данило Бата Стојковић, Миливоје Мића Томић, Драган Николић, Неда Арнерић, Славко Штимац, Ташко Начић, Боро Стјепановић и други.
Филм је познат и по музици Војислава Вокија Костића, посебно по песми “За Београд”.
У филму „Ко то тамо пева“ (1980), у продукцији Центар филма, група људи трошним аутобусом предузећа „Крстић и син“ одлази за Београд у пролеће 1941. године, дан уочи напада Немачке на Југославију…
– Стари аутобус са својим необичним путницима је комична слика епохе у распаду, краја света који ће нестати у пламену и експлозијама. Нетрпељивост присутна од почетка претвара се у отворено насиље над двојицом Цигана. Није случајно што тада почну да падају бомбе – наведено је из Филмског центра.
Иста продуцентска кућа недавно је на свој Јутјуб канал поставила цео класик Шијана и Ковачевића „Маратонци трче почни круг“ (1982), такође одличног квалитета слике и звука. Душан Ковачевић је овом приликом недавно рекао Танјугу да је овакво пласирање његових филмова „ствар ауторског права, које код нас није регулисано”.
– Од времена када сам снимао те филмове постојали су такозвани типски уговори. Потписао сам, то је био предуслов да уопште радите и то се никада није променило – навео је Ковачевић.
Према његовим речима, филм је првобитно у социјалистичкој Југославији могао да се приказује само на државној телевизији, али су се касније појавили приватни емитери “злоупотребљавали вашу неспособност да се заштитите“.
Ковачевић је додао да је за “Маратонце” и друге филмове “добио симболичан новац за сценарио и никад ништа више”.
– То је скоро као народна традиција. Неко је нешто радио, тај човек је релативно жив, али нас уопште не занима што је то његово власништво. Као да сутра неко може да вам украде стан или кућу, а ви на то немате право јер је то проглашено за колективно добро – рекао је Ковачевић.
Ево филма…
