Распарених и пробушених чарапица, босоноги, гледајући на нас као да смо са друге планете, дочекали су нас Милан (16), Тијана (14), Иван (9), Луна (6), Мелани (4) и Тамара (2). И јесмо, стигли смо са планете удобног и безбрижног живота, док је њихов дечији кутак налик на пусту површину Месеца – хладан, таман и пун кратера!
„За њих бих желео све најбоље да имају, а мени како буде, сиромах сам човек. Да не страхују више и да живе као сва друга деца, а не да спавају у соби са рупама, сви набијени у два распаднута кревета” – забринут је отац Драган искрено, онако како само родитељ зна бити.
Породица Трајковски живи у маленом селу Пелинце, у условима на ивици људског достојанства. У овом крају Северне Македоније трагичне животне приче и немаштина превазилазе све до сада нам знане категорије сиромаштва, као црни облаци надвијени стоје над тим људима. Трачак наде, зрачак Сунца, пробијао се до њих, када смо у претходним акцијама успевали да огрејемо бројне друге породице. Дошло је време и њих да огреје Сунце достојанственијег живота!
Кућа у којој живе чак и није њихова. Користе свега две неусловне просторијице, мада се виде обриси труда и жеље оца Драгана да учини нешто са својих десет прстију, да врати макар мало достојанства у ову оронулу кућу. Повремене наднице на грађевини једва су довољне да обезбеде и најскромнији оброк својој деци, а све преко тога нестваран је подвиг.
„Зими је баш тешко јер су прозори скршени. Некад сви пређу код нас и спијемо заједно да би се угрејали. Деца не могу да уче у овим условима, али труде се. Уз социјалну помоћ неки месец можда и искочимо на крај. Спремам им шта имамо, чорбику, кромпир, пасуљ, али почесто се деси и да немамо. Ево сада у фрижидеру имамо само једно јајце и по неко сиренце” – додаје мајка Моника.
Милан и Тијана, иако малолетни, одмах се дало приметити, озбиљношћу одраслих људи воде рачуна о најмлађима. Немаштина их је ваљано намучила, па су преко ноћи стасали.
„Мало су немирни, али пазимо на њих. Морају да нас слушају. Није безбедно, поготово код тих рупа у соби, па страхујемо да се не повреде. Рођендане никада не обележавамо, немамо са што” – тихим, али озбиљним гласом су нам испричали.
А на непопуларно и помало непријатно питање, поготово за децу тог узраста, шта им то недостаје, дали су већ очекивани одговор:
„Немамо своје собе, па нам нико ни не долази на дружење. Мало нас је срамота што живимо у кући која се обрушава и зато не желимо да зовемо другаре. Како да дођу кад немају где да седну? Наши тата и мама су много вредни и труде се да бисмо ми имали подобар живот. Помажемо шта треба, да им олакшамо работу.”
Тужно је било чути како нам најстарији син говори да имају гардеробу, обучен у скроз исцепану тренерку. Додао је и да му је жеља да сутра помаже другима. Колико су се чак и млађа деца саживела са немаштином показује да су на наше питање да ли имају играчке потврдно одговорили и показали две поцепане, прљаве плишане играчке. Успели смо извући и пар речи од мале Луне:
„Ја сам Луна Трајковска. Сакам да се играм и да имам розе дрон. Овде у голему пећину живи гуштер” – кратким и одсечним гласићем рекла је и показала нам рупе које „красе” њихову собу.
Дајмо све од себе да вратимо детињство и достојанство овим малим мученицима. Учинимо све да осете радост одрастања и дружења и да заувек запамте 2023. годину, као годину у којој су доживели својеврстан животни преображај.
„Све бих дао да имамо нову кућу, због своје деце. Ако би се градило овде, сваки дан бих и ја учествовао и помагао све што треба” – озарен је био отац Драган на сам помен нове куће.
Хуманитарна организација Срби за Србе покреће нову акцију помоћи за породицу Трајковски и позива све добротворе да нам се придруже у још једној племенитој мисији!
Све начине за донирање можете наћи на донатoрској платформи: www.srbizasrbe.org/donacije
