Уметност је огледало људског духа, она има способност да нас из реалности преусмери на пут трансцеденцијa. Oна производи узбуђење, катарзично греје душу захваљујући управо уметничком делу које није директно створио Бог или природа, него управо човек инспирисан Богом или самом природом човека. Зашто је овај фестивал створен на месту где су у прошлости, у вриеме отоманске владавине уз ријеку Дрину стизали везири и касније аустроугарски официри најчешће као кажњеници када би у својим земљама направили тежак прекршај или проневеру? Једва су чекали да шмугну из магле Дринског меридијана. Први су сањали сунчане обале Мраморног мора, цугу и наргилу, гуштерање на Сунцу, ови други жељно ишчекивали повратак у рококо Беч да поново плешу по Штраусовим тактовима.
Одакле после свега идеја да се далеко од светла велеграда у ова здања доводе највећи светски, са њима и млади аутори? Пресудна је била вера да свака поезија стиже из пустиње, сада из брдовите пустиње. Дејство уметности је попут литургије будило најдубља осећања учвршћујући често нашу савест која нас свакодневно одржава на нашем животном путу између хаоса и реда. Уметност је светост.
Зашто слоган „Уметност изнад свега“? Због тога што не живимо у времену када цвета уметност коју смо увек везивали за појам слободе, живимо у времену негације стваралаштва и због тога што смо се обрели у свету спектакла медија промене свести о човеку. До половине прошлог века човек је био центар универзума, све док се на сцену нису вратили пројекти еугенике вежбани у току Другог светског рата праћени технолошком експанзијом и чудом која су променила наше навике. До седамдесетих уметност је држала своје мјесто, онда је завладала инсталација као уметност без дела, а за Ендија Ворхола се тврдило да је већи умјетник од Микеланђела.
Не би та тврдња из „Њујоркера“ била узнемирујућа да се нису десиле две ствари. Прво, напуштена идеја да је реализам у уметности настао у грнчарији античке Грчке и да дугује своје порекло занату. Друго, све што се појавило у постиндустријском и данас на западу у постхришћанском друштву, искасапило је идеју да јунаци романа, филмова, позоришта, сликарских дела рефлектују у себи централне проблеме човека и његову побуну као основну карактеристику. У фрагментираном друштву завладали су закони тржишта, али и губитак јунака који обједињује и изражава своје егзистенцијалне, историјске и политичке идеје. Уз ову појаву дегенерисано је и место уметника у друштву.
Међу нама данас нема Емила Золе чији глас је био пресудан да се исправи неправда према Драјфусу и тако оконча срамотна афера и ослободи невин човек. Да ли данас има неко ко вјерује да Јулиан Асанж који се борио за слободу говора може бити ослобођен ако би рецимо велики писац Џонатан Френзен затражио од председника САД Бајдена да сместа ослободи невиног човека? Проблем није само конформизам. Наиме није извесно да ли би евентуална посета Френзена Бајдену било шта променила пошто није сигурно да ли би Бајден знао да ли Френзен долази или управо напушта Белу кућу. Нема више ни филмских звезда, сада има више слика Била Гејтса, Безоса, Илона Маска, Зукербергa и других милијардера него филмских звезда из Холивуда. Богаташима досадило да гледају туђе слике.
Мога друга Џонија Депа је извукао процес са Амберовом и да није и њега би задесила судбина савремених холивудских светаца који су тамо код њих дуго били замена за Светог Николу, Јована… Шта се десило па је уметност изгубила почасно место у друштвеној заједници? То је исто што и питати се зашто у старом Риму није цветала драмска уметност. Читав свет је претворен у колосеум; уметничка дела стижу до нас у партикулама, хиљаде платформи претварају естетику у идеологију и док биоскопи одумиру јер су се филмови преселили у телефоне, а „Нетфликс“, „Амазон“ и хиљаде платформи шаљу своје сигнале људским стадима поручујући да је њихово политичко уверење њихова судбина и никако слобода која се, узгред данас и не спомиње.
Када се неко одважи да врати ту тему на дневни ред, одмах се у близини нађе овлаштени тумач стварности који само потврди да је свима нама најважнија безбедност. Ко је онда заштићен и коме није страна слобода? Привилеговани део чoвечанства који чита књиге, јер је то уметност која не кошта много, дакле успешно измиче тржишту и претварању морала и естетике у идеологију. Има ли уметности која може да спасе свет? Слично се питао Достојевски стављајући лепоту у први план. Када већ спомињемо Достојевског треба споменути дехристијанизацију Запада. И не смемо заборавити да Хришћанство није сплет апстрактних циљева, идеја и погледа на свет, већ конкретност Бога који се оваплотио у људском телу, који нам не даје опис нашег живота, него је он тај живот. А човек и његов пут се учитавају у време као целовитост, јер човек није ни само материјално, ни само духовно и душевно биће. Он је и дух и тело.
Достојевски је, дакле, понудио визију човека као целовитијег од онога човека кога ће касније друштво препознати као потрошача. У том простору тиња нада да ће уметност као верни пратилац људског духа преживети у побуни младих и у потрази за изгубљеном слободом. Јер многи су свесни да бити потрошач и део мравињака није идеал личне слободе. За религиозне мислиоце важи идеја да ако нема Бога нема ни уметности, ни слободе јер религиозна осећања ове врсте су сестринска веза између два појма. Подела на добро и зло и посебно борба против зла, може очувати уметност. Вера у бесмртност уметника и његовог великог дела је паралелна вери у вечну душу. А шта ако не вјерујемо у поменуте појмове? Неће нас питати. Постепено ће нас, већ прете, претварати из органског у неорганског човјека. И шта онда ако за живота будемо заборавили на смрт!? Подсетиће нас на трагикомичан крај и највећу освету која нас све чека. Дакле умирање ће бити праћено законитостима које не желимо, као што не желимо ни колосеум у кога смо убачени без пристанка.
Једна погребна канцеларија у држави Њујорк је смислила и успоставила дивну методу за обраду људских остатака, под бајковитим називом „Терраматион“ – Терамација, компанија која људске лешеве претвара у компост и добијене супстанце нуди на даље коришћење за предвиђену сврху. У оквиру увођења „новог поретка“, америчка погребна кућа „Ретурн Хоме“ („Врати се кући“) то управо сада ради. С тим у вези, Елена Кондратјева написала је: „Позивајући човечанство да се врати одакле је и дошло, ово погребно предузеће, заправо, једним потезом отвара нову еру у људској историји и пресеца Гордијев чвор филозофске и религиозне природе. Човечанству се нуди „повратак кући“, не у старомодном ковчегу са кићанкама и фанфарама, већ у посебно опремљеним контејнерима, у виду компоста. Тако потврђујући библијску истину о стварању првих људи од глине, праха и изненадне самосвести.
– тело ваше вољене особе ставља се у полуотворену посуду за вишекратну (!!!) употребу, са тацном (као код кућних љубимаца) напуњеном луцерком, сламом и пиљевином, како би се неопходни микроби слободно крчкали и обавили како треба свој посао;
– месец дана касније, добијени „резултат“ се дроби у специјалној дробилици за кости, дајући, према дефиницији проналазача, „кубни метар земље богате хранљивим материјама“ (ово је цитат), који се још месец дана препусти маринирању;
– након овог периода, добијени „компост“ (и ово је цитат) враћа се породици, која може користити супстанцу свог ближњег – „као ђубриво“ (поново цитат).“
Дакле, можете нађубрити свој врт својом вољеном тетком која је за живота била дивна особа и на крају постала ђубре, а ако сте имали ујака који се за живота понашао као ђубре, у његовом случају ни смрт неће довести до промена. Бићете у могућности да бирате јеловник, мама у супи, комшија у сарми, стриц у рибићу. Ако сте гадљиве природе можете продати компост комшији коме је потребно ђубриво.
Дакле ко жели да будемо ђубрад за живота и после смрти? Сви они који раде на декомпозицији уметности.
