Људи су се тискали испред великог путничког брода који се спремао да исплови из луке на обале Велике Британије. Родитељи, родбина и пријатељи дошли су да испрате младу племкињу, даму Луиз Маргарет Лејлу Вемис Пеџет. Лејла, како су је сви звали, требало је да се, са супругом Ралфом, отисне пут Србије. Те 1910. године, сер Ралф Пеџет добио је намештење као британски посланик у нашој земљи.

Луиз Маргарет Лејла Вемис Пеџет Фото: Википедија

Млада племкиња у том тренутку није могла ни да наслути у којој мери ће јој Србија променити живот, пише Ивана Радојичић за 011 инфо. У тој малој балканској земљи љупка леди оставиће неизбрисив траг.

Рат који је у Лејли Пеџет пробудио љубав

Већ током Првог, а потом и Другог балканског рата, млада леди Пеџет, увиђа све страхоте које оружани сукоб носи са собом.

Дубоко потресена српским страдањем она постаје једна од првих добровољних болничарки у Србији. У војним болницама у Београду, иако племкиња, Лејла обавља и најтеже послове. Неретко се могла видети како риба подове или носи крваве униформе и завоје. Пожртвовано је неговала пацијенте проводећи дане и ноћи уз њихова узглавља.

Са завршетком Другог балканског рата, 1913. године, завршава се и мандат сер Пеџета и пар се враћа у Лондон. Међутим, њен боравак у Великој Британији неће потрајати.

У домовини је провела тек толико времена  колико је потребно да се одмори и прикупи снагу за предстојеће догађаје на политичкој карти света. Нарочито, за канџе рата који ће се надвити над њеном вољеном Србијом.

Фото: “Са нашим српским савезницима” / Леди Пеџет – Тифусна колонија у Скопљу

Болница у Скопљу

По избијању Првог светског рата 1914. године, и након тешких битака које је српска војска војевала на Церу и Колубари, леди Лејла Пеџет није више могла да чека. Знала је да су Србија и овај народ који је толико заволела, на великим мукама и њено срце је било уз нас.

Тако се у новембру 1914. године леди Пеџет поново поздравила са пријатељима и породицом. Сви су се жустро противили њеној одлуци. Овај пут без супруга, отиснула да наново помогне Србима. Прикључила се британској санитетској мисији и, преко Солуна, дошла у Скопље.

Међутим, тифус је увелико харао фронтом. У вашима и бувама који су редовни становници сваког рата, тифус је допутовао и у болницу у Македонији где се врло брзо одомаћио. Ова тешка и врло заразна болест водила је у смрт већину оних који су имали ту несрећу да се са њом сретну.

Српска војска била је десеткована, али леди Лејла Пеџет није се плашила овог страшног непријатеља. Несмањеним жаром неговала је болесне, бдила уз њихова узглавља, брисала грозницом ознојена чела и борила се за здравље сваког оболелог.

У марту 1915. године храбра леди добија високу температуру. Није било ни трунке сумње – била је заражена тифусом. Из битке са опаком болешћу ретко ко је излазио жив. Али, мис Пеџет се борила као лав. И победила. Оздравила је и у мају отишла на опоравак у Швајцарску.

Фото: “Са нашим српским савезницима” / Леди Пеџет – Испраћај Леди Пеџет из Скопља

Повлачење преко Албаније

Међутим, у Швајцарској се није дуго задржала. Чим је скупила снагу вратила се у Скопље. Преузела је управљање болницом у којој су се лечили сви рањеници којима је била неопходна медицинска помоћ. Већину су чинили Срби, али било је и рањених бугарских и аустроугарских војника.

Леди Пеџет је, заједно са целокупним меницинским особљем, предано лечила и неговала сваког, без обзира на националност или веру. Пред њом и пред медицином, сви су били једнаки.

Током повлачења српске војске преко Албаније, храбра племкиња је остала у болници уз своје рањенике који нису могли да се евакуишу. Скопље је било под бугарском окупацијом, али су они гајили велико поштовање према леди Пеџет, тако да је неометано могла да се стара о својим штићеницима.

Није се обазирала на савете супруга и породице из Британије. Молили су је да напусти болницу и да се што пре евакуише. Занемарила је лични интерес и остала све док и последњи рањеници, у фебруару 1916. године, нису напустили војну болницу у Скопљу. Тек тада се и она повукла и, преко Софије, Букурешта и Русије вратила у родну Енглеску.

Писмо захвалности њеним Србима

Пре одласка, написала је врло дирљиво писмо које је лист “Политика” објавио на првој страници. У њему се храбра Лејла захвалила “целокупном српском народу свима и свакоме, малима и великима подједнако, на пријатељству, љубави, пажњи и нежности с којима су се опходили према мени за све време моје болести. Одувек сам за Србију и српски народ имала топле симпатије и између мене и њега је постојала нека нарочита веза која је чинила да и кад сам од њих далеко, с љубављу мислим на њих, веза која је чинила да сам у Србију долазила увек с оном истом радошћу с којом и у своју отаџбину. Још једном искрено и од срца хвала свима и до скорог виђења”.

Након повратка у родну Енглеску, леди Пеџет се повукла на своје имање, недалеко од Лондона. У Србију је дошла још једном, на сахрану краља Александра Карађорђевића.

Живела је повучено, посвећена узгајању цвећа у тишини свог врта.

Србима је дала све

Други светски рат ју је затекао на имању. Свој дом отворила је за рањенике, организујући велику боницу. Као и увек, свакога је неговала са истим жаром и посвећеношћу. Ратна дешавања у тадашњој Југославији није коментарисала. По окончању рата, на њена врата закуцале су бројне избеглице из СФРЈ. Свакога је радо угостила. Једно време, у њеном дому живео је и Милош Црњански са супругом. Шушкало се да је уз њену помоћ постао држављанин Велике Британије.

Њена љубав према српском народу била је толика да је, према записима историчара Косте Ст. Павловића, на Србе потрошила сву своју готовину. Продала је кућу у којој је одрасла и отуђила велелепни парк који је јако волела, а у којем је неговала своје цвеће и хранила птичице. Претходно је својим Србима приредила опроштајно вече. Последњи пут их је примила и угостила.

Неколико дана пред смрт леди Пеџет изразила је своју забринутост.

“Нека ме сви забораве! То ми је свеједно. Али, тешко ће ми пасти ако ме моји Срби забораве.”

И Срби су јој посветили улицу у Београду на Дедињу. А да ли су заборавили лејди Пеџет и њену пожртвованост и посвећеност?

Признања

Луиз Паџет је кћерка генерала Сир Артура Хенрија Фицроја Паџета (1851–1928) и Леди Мари Фиске Паџет. Дама Луиз Паџет је први добитник Ордена части Федерације Женског клуба у Њујорку 1917. Одликована је Дамским Великим Крстом, Орденом Британског краљевства и Орденом Светог Саве.