У Народној библиотеци „Стеван Сремац” у сарадњи са Департманом за србистику Филозофског факултета у Нишу, осветљен је „Стваралачки портрет“ Анђелка Крстића. О српском књижевнику, родољубу и културном делатнику из дримколског краја говорили су проф. др Горан Максимовић, проф. др Драгиша Бојовић, Милутин Станчић из Српског културно-информативног центра СПОНА, Скопље, доц. др Мирјана Бојанић Ћирковић и мср Љубинка Цекић.
-То је време када није било српских школа, а та борба је била непрестана, пионириски подухват, успео је уз перипетије да оствари свој учитељски позив 1892. И бележи своје прве књижевне прилоге, етнографске студије, црте о обичајима родног завичаја, да би касније уследио и период писања прича. Објављује у Цариградском гласнику, објављује прве припроветке, био је то улаз у књижевност. Из „Сећања“ сазнајемо његове прве утиске о Београду. На Палилули памћење Јована Илића угледног српког књижевника; фигуру његову са турским фесом на глави. То су прва урезана сећања. У каснијим годинама постао је предводник националне српске клултуре, стекао углед и утицај у народу, и у својим прилозима остављао утсиак на своје сународнике. Три приповедне теме је заступао: идентитетске и обичајне. А затим и тему печалбара. Први светски рат, са свим трагичним околностима за читав српски народ, тако и за простор Анђелка. Бива ухапшен, па логор, и на крају са српском војском прелази преко Албаније, затим Крф. У Солуну обавља позадинске послове у јединици српске војске. Након тога следи продужена мисија у завичају. Године 1932, најзначајнија година; у Српској књижевној задрузи објављује роман Трајан, па књигу приповедака, када и улази у ред српских писаца, истакао је проф. Горан Максимовић.
Напоменуо је затим и неколико разлога за заборав писаца. Један од разлога је лоше дело, други померање хоризонта очекивања. Трећи који је и на његовом примеру показан – иделолошки. У историјском тренутку непожељни. Остао веран свом идентитету и у ФНРЈ. У новој држави није пристао на предлоге да његово дело буде део македоснке књижевности и македонског језика. Иако је писао и на дијалекту свога краја, закључио је Максимовић.
Професор Бојовић је говорио о погледима Григорија Божовића на Крстићево дело, са насловом и задршком на текст: Код чокалијског барда. Обухватајући опис Дрмсколског краја, о људима и наравима из тога краја. У путопису Божовић говори о заборављеним писцима, као да предвиђа: Кад се буде завршила утрка које већи писац у времену њихова живота кад се буду вредности посматрале из даљине, приповетка и дар Анђелка добиће с правом своје завидно место!
Милутин Станчић се осврнуо на паралелама и упоређивању некадашњег живота османских Срба и њихов положај и живот данас, подела на егзархисте и патријаршисте, недостатку школа и Цркава, са показатељима данашњих домета и резултата. Он је упоредио 1866, када се Анђелко са својим саборцима изборио да се у оквиру делатности друштва Св. Саве отворе 37 српских школа на територији Македоније, једна од тих и у Лабуништу, где је учитељаствовао и он сам.
-Данас је слика сасвим другачија, у доба 21. века свега три основне школе са редовном наставом на српском и 175 ученика, и 144 школараца који похађају изборни модел Језик и култура Срба. Остаје дилема да ли је ово инцидент или пракса да се говори о забрављеним писцима, смемо ли говорити истину, а околности су некако исте, поновљене. Ми Срби, ван Србије најбоље сагледавамо њене недаће, и снагу да се ваљано баштини српски клултнри простор ван граница авнојске Србије.
Мирјана Бојанић Ћирковић говорила је о приређивачком послу о разликама у издањима. Првом издању Трајана, о измењеном крају романа у другим издањима…Назнакама приповедања о хомесексулизму у тадашњем друштву, о питањима печалбара, отварању школа, учитељу Дојчину, обликовању књижевног лика…Она је у свом закључку и главном акцентовању скренула пажњу на томе шта може рећи Анђелко савременом човеку. Са пуним увидом и са свим детаљима старог света Старе Србије, о обичајима, терминима попут: „морне чарапе“, која је то боја? Детаљи ношње, невестине дарове, записе усмених песама тог времена, као да се предосећа мирис тих јела, као што је Бунгур, осушена крупна пшеница, матеница, алве…много силних порука, само; ако савремени човек жели да их чује.
Филог Љубинка Цекић, која је добила Светосавску награду за најбољи мастер рад је говорила је о истраживању о спознаји изузетне личности. Анђелко је спојио све нас. Разговор о њему се не завршава. Читајући његова дела ја сам стално плакала. Ни са једним писцерм нисам имала тај осећај. Он се јавио само када се ишчитава Крстић. Нове погледе на живот ми је донео. Открио је његове бробе, немемо такве култ књиђ посленике. Сазбала сам и за још младих људи који деле моје погледе, и сагледавам да његово дело почиње да живи.
Одабране текстове Анђелка Крстића казивали су студенти србистике: Софија Ђорђевић, Ивана Маринковић и Јован Ђорђевић. Модератор програма била је Емилија Радмиловић.
