Интервју с поводом са Мајом Чанаћевић о бескрајним уметничким изазовима за часопис Слово преносимо на електорнској платформи Споне, подсећајући се чудесном музичком заносу без граница.
Маја Чанаћевић од малена је волела клавир, али је „љубавну везу” открила према обои уз коју и данас сања отворених очију у оркестру и ван њега, на различитим пројектима. У тој посвећености често свира и енглески рог, инструмент из породице обоа, читаоцима открива своје музичке тајне.
Рођена Скопљанка, Маја Чанаћевић завршила је средњу музичку школу и Факултет музичке уметности (ФМУ). Дипломирала је на инструменту обоа у класи професорке Гордане Јосифове Неделковске на ФМУ у Скопљу. Потом је „прошла“ постдипломске студије културног менаџмента и магистрирала у области музичке уметности у класи професора др Владимира Лазаревског.
Имајући у виду чињеницу да сте управо с том стручном надградњом дуго били ангажовани на директорској позицији Македонске филхармоније, намеће се и питање – да ли је то, из садашње перспективе, било искушење у изворном односу према музици и уметности уопште, с обзиром на Вашу изражену емоцију ка стваралаштву? Или сте успевали да, као што то данас чините, превазиђете баријере и изазове?
– Поставили сте ми врло интересантно питање, на које ћу се потрудити да дам што прецизнији одговор. Себе доживљавам изнад свега као уметника, а тако се и осећам, па је и ангажман на месту директорке Македонске филхармоније за мене био само један од начина изражавања музичке уметности. На моје велико задовољство, осим што сам била директор, била сам и уметнички директор, што је подразумевало креирање прогама који је изводио оркестар. Много је било обавеза око руковођења институцијом и око изградње и завршетка концертне сале, али морам признати да су ми најдражи и најлепши тренуци посвећени креирању рада и програма. Свакако то није само индивидуални ангажман, то је рад са тимом, диригентима, солистима и оркестром.
То што нисам била у могућности да наступам активно на сцени, на неки начин је било компензовано другом врстом уметничког израза и сензибилитета. Повремено сам покушавала да будем активна, да свирам. Наступала сам са оркестром и камерним ансамблом 2016. и 2017. Због превише обавеза око завршетка концертне сале и припрема за отварање нисам више имала времена за активно вежбање и наступе.
То јесте био велики хендикеп за мене, посебно када се јављала огромна жеља да се дружим са инструментом, а за то нисам имала нимало времена. За једног музичког уметника, а верујем да је тако и код врхунских спортиста, није једноставно да се одвоји од инструмента. Ми живимо за тренутак на сцени, када публика види и чује оно што смо припремили.
Повратак сцени, 2017, за мене је био заиста велики тренутак помешаних емоција – среће и сете, стреса, па чак и једне врсте малог страха од сучељавања са публиком, са музиком, инструментом…
Волим што је тако и истичем то, да су ме колеге из оркестра позитивно дочекале и у повратку сам имала највећу подршку у мојој групи и то је свакако имало великог утицаја на задовољство у раду.Изнова се вратила радост музицирања, што је заправо добро утврђивање градива, подсетник да је оно са сценом, највеће задовољство, врхунац у послу и да то препуштање доводи до потпуног испуњења. Човек се „изгуби“ у свету музике и извођења музичког дела уживо.
Чиме сте сада заокупљени, на шта сте фокусирани и који инструмент плени Вашу пажњу? Или их има више?
– Као дете свирала сам клавир, али мислим да нисам успела да успоставим ту нит, “љубавну везу”. Зато сам у средњошколском периоду почела да свирам обоу уз коју сам и данас, у оркестру и ван њега, на различитим пројектима. Али, волела бих да напоменем да је моја права, истинска љубав енглески рог, из породице обоа, са којим често наступам.
У оркестру заправо констатно свирам рог, ретко обоу и могу рећи да је добро што је тако, јер ме потпуна посвећеност овом инструменту испуњава. Волела бих да и ван своје матичне куће што више свирам овај инструмент и промовишем га јер још увек није познат нашој публици као солистички инструмент.
Занимљиво то како Вас енглески рог преокупира. Шта је у извођењу на том инструменту за вас толико моћно у односу на друге инструменте?
– Овај инструмент је оставио посебан траг у мени, запечативши мој однос ка музици и уметности. Посебан је, лиричан, звук је близак људскоме гласу. Преко њега се најчешће изражавају врло дубоке емоције. У скоро свим композицијама користи се за осликавање одређене емоције која тражи солистичку деоницу. Има врло препознатљиву боју и због тога је симбол одређених композиција, носилац је главне теме става или друге музичке форме. За мене је то један магичан инструмент који звуком заиста плени. Звучаће нескромно, али морам истаћи да ми енглески рог пружа привилеговану позицију у оркестру јер је једини и већ двадесет година само ја у филхармонији изводим на њему. Немогуће је да се не поистоветим са њим. Док свирам, претапају ми се музика и живот. Ми музичари своје инструменте доживљавамо као жива бића. Енглески рог је мој глас преко којег говорим на концертима. Све што желим да кажем, изговорим кроз инструмент.
Концерт је уникатни доживљај јер је непоновљив. Нема следећег пута. Само у тренутку извођења публика и уметници узајамно доживљавају музику на јединствен начин. Када се понови може бити слично, но никада исто. То је изузетно тежак задатак, велики стрес, то је тренутак за који смо радили, живели и покушали да постигнемо савршенство. Али ту је и лепота постојаног стваралаштва нове емоције, нове музике…одсвиране по одређеним правилима, но никада идентичне. Увек се одсвира нешто ново, нека различитост у изразу, нешто што ће заинтригирати уметника да и даље размишља, преиспитује се и усавршава…
А где лежи инспирација, одакле извире?
– Некада је инспирација публика, некада диригент или солиста, али може да извире из наше туге, наше радости, из дубина, природе, универзума. Бога…Стваралачка уметност је дар од Бога, на чему сам изузетно благодарна. Да се са задовољством и ужитком обављају радне обавезе јесте од непроцењивог значаја за свакога човека, а ја ето, имам ту привилегију, не да радим, већ да једноставно уживам у музици.
Да ли Вас је једно изутетно високо француско признање, одлковање витеза реда уметности и књижевности, у било ком погледу променило, учинило поноснијом и узвишенијом особом, или сте све почели да гледате и поимате са неке сасвим друге стране?
– Огромна је част бити одликован једном таквом наградом посебно јер долази из друге земље. Нисам то очекивала, јер све што сам годинама уназад чинила за промоцију француске уметности, плод је личног одушевљења француским музичким мајсторима, песницима, сликарима…француском културом. Али, велика је част када вас једна земља одликује и покаже да цени труд уметника. Све то још више мотивише и подстиче да се настави напред. Морам признати да награде значе и употпуњују личност и признања чине човека још више захвалним за одабрану професију. Што се кроз музику чини овај свет лепшим местом за живљење. Покушавам да будем скромна и да ме награде и признања не покваре и не нахране ми его и оскрнаве дух. Али је лепо видети да неко цени мој труд и све је то један велики подстицај да се стварају префињене ствари…
Код нас уметника постоји потреба да делимо оно што нам је свето, а то јесте наша уметност. То је оно што стварам као уметнички производ и чини ме срећном, ствара ми огромну радост, а највеће признање долази након концерта, а то су аплаузи и срећна лица у публици.
Наслов концерта је био Молитва и страдање Христово. Зашто баш тај наслов?
– Наслов потиче од једне од композиција која ће бити изведена на концерту, а написао је британски композитор Мек Милан, назив јој је „7 Исусових речи на крсту“, за окестар и хор. Овај концерт јесте увод у празновање великог празника Васкрса. Све композиције су премијерно изведене у Македонији. Композиције у којима сам солиста компоновали су Антон Рајх и Јозеф Фиал, крајем 18. и почетком 19. века. Чист и питак призвук. Велики изазов за извођача, али уверена сам – пријатно за слушање. Хтела бих да напоменем да су супротни од замишњених оквира једне молитве јер обилују брзим деловима, виртуозним пасажима…
