У великом интервјуу за „Политику“, књижевник и академик Матија Бећковић, представљајући своју најновију поему „Најнајнија”, у издању Српске књижевне задруге, осврнуо се и на констатацију да је навршено 50 година од разарања Његошеве капеле на Ловћену…
– Пре пола века срушена је капела на Ловћену, у којој је по свом аманету почивао владика црногорски Петар Други Петровић Његош. Узалуд је устала Српска православна црква и листом сви најзначајнији научници, историчари уметности, архитекте, песници, ствараоци из свих република, да је одбране. Никада ни око чега није био једнодушан сав мислећи свет Југославије као тада, противећи се таквом варварству. Црква је ућуткана, Његош киднапован и развладичен, пресељен у маузолеј као Лењин. Није запамћен случај да је неком владици подизан маузолеј за инат и упркос противљењу његове цркве.
Деценијама је по Другом светском рату писано и учено да Његош није држао ни до свог владичанства, ни до своје цркве, ни до своје вере. Најзад је дошло време да се учини крај тој отмици, да се капела обнови, а не да се маузолеј руши. Бесмислено је да се пева: „Ловћен нам је олтар свети/ У њега смо сви заклети!”, а да олтара нема.
Владика Раде се у међувремену преместио на икону као Ловћенски Тајновидац, па је правда и да почине у својој гробној цркви, како не би био једини светац и владика на чијем се гробу не држи опело и где не гори свећа – децидан је Бећковића.
