Критизери великанима увек нешто замере, најмање Меши Селимовићу. Драго ми је што сам добио награду названу по тако вољеном писцу. Он се жалио да га савременици нису размазили даром пријатељства. То је постхумно исправљено. Захваљујући се члановима жирија, осећам да се захваљујем и оном чије име награда носи.

Фото М. Анђела

Овако је јуче беседио писац Владимир Пиштало на уручењу престижне награде “Меша Селимовић” коју је добио за књигу есеја “Значење џокера”, у издању “Агоре”. Признање за књигу године, које су 32. пут доделиле “Вечерње новости”, уручио му је Милорад Вучелић, главни и одговорни уредник Компаније “Новости” на Косанчићевом венцу. Пиштало је желео да угледну награду прими на месту на ком је била Народна библиотека која је сравњена са земљом током шестоаприлског бомбардовања 1941. године, јер је за њега то један од посебних простора у Београду.

– Кад год организујемо догађаје на овом месту ми се подсећамо да за нас ово није гомила камена већ библиотека- рекао је Пиштало. – Та верност традицији чини да традиција живи. У овом времену многи људи имају утисак да не руководе својим животима и потребно им је нешто неочекивано, као што је џокер. Да устану ујутру са надом да ће се нешто десити, а не са угашеном надом. Устати са надом је џокер. “Значење џокера” је књига о смеху. Чаплин је рекао да је сваки дан у коме се нисмо смејали изгубљен. Није онај у коме нисте довољно радили, али је сигурно онај у коме се нисте смејали. Не морамо се мрштити да бисмо били морални и мудри.

Фото М. Анђела

У свечаној беседи Пиштало се обратио Селимовићу:

– Драги Меша, веровали сте да је најлепша у животу жеља – говорио је Пиштало. – Веровали сте да у Босни исмевају племенита дела, а да их памте кроз многа поколења. Желели сте спас и мир свима изгубљеним у овом великом ћутању између неба и земље. Не могу заборавити слику света представљену у вашој “Тврђави”. Сећам се ваших тешањских рудара који су пијанству себи резали жиле на ногама. Сећам се како сте мокри и блатњави прешли из једне куће у другу и дошли код Данке. Сећам се вашег Шехаге који умирући у нестварној лепоти Венеције, ниже имена места из роднога краја. Сећам се како сам у вашем стану за телевизију једном говорио о вама. Наравно сећам се вашег Ахмеда Нурудина.

Претходних година додела “Меше” била је један од најзначајних догађаја за новинаре културних рубрика из скоро свих редакција. Први пут, како налажу епидемиолошке мере, уручењу награде је присуствовао мали број људи.

– Мислим да је површно везивати Нурудина само за недемократска друштва као што је османлијско или комунистичко – наставио је Пиштало. – Могао је живети на америчком Југу или у Трамповој Америци. Ради се о личности која је увидела несношљивост не туђег света – то је увек лако – него свог! Нурудин је балкански Хамлет и Јозеф К. Оно што је код Кафке апстрактни улазак у Закон, код вас је живописније и јасније. Нурудин је хтео да уђе тамо где су му убили брата. Можда би било боље да није. Он је био слободан кад је био ван система. Кад се побунио и победио постао је део система. Успоставило се да је то мање више исти ред. У погледу тог друштвеног реда, ви сте се разилазили са Ивом Андрићем. Андрић је сматрао да писац не треба никако да се ангажује, него да пише своја дела. Ви сте мислили да писац мора да реагује на све ствари око себе у времену у којем живи. На чувену мисао “у ћутању је сигурност” ваш Хасан је одговорио да је говор дивна лудост која чини чудо. Људи су му постали ближи због говора.

Уручивши добитнику награду која се састоји од скулптуре са ликом великог писца, Повеље и новчаног износа Милорад Вучелић, главни и одговорни уредник Компаније “Новости” је, како је рекао, искористио прилику да цитира одломак из Пишталове претходне књиге “Сунце овог дана”:

– “Мало је питања у историји у којој једна страна има сто посто аргумената. Сарајевски атентат представља такав случај. Чудно је како се у демократском окружењу 21. века сачувао искључиво аустроугарски поглед на аустроугарску окупацију Босне.” Својим чувеним пуцњем Гаврило Принцип је направио пречицу у овом вечном чекању. Он је изборио за себе једну врсту аудијенције. И ми живимо у времену неке аудијенције, било да је она за ЕУ, Евроатлантске интеграције, било да се зове Балкан, раније Југославија… Вечно питање аудијенција пред нама, како ћемо изаћи и с чиме, да ли ће то бити континуитет или дисконтинуитет, остаје отворено.

О добитнику “Меше” одлучивао је Велики жири у коме је ове године било 60 истакнутих књижевних критичара. Књига “Значење џокера” добила је 19 гласова, а проф. др Слађана Јаћимовић је један од критичара који је гласао за њу.

Фото Д. Миловановић

– “Значење џокера” је сведочанство богатог не само литерарног него и животног искуства – казала је критичарка. – Специфичност ауторове позиције и измештеност из завичаја учинили су есејистичку перспективу сложенијом и отворенијом за многострука пресликавања и преиспитивања. Парадоксални доживљај живота између светова, истовременог осећаја припадања и неприпадања, искосио је преспективу писања о општим питањима, али и преиспитивања стране и сопствене културе, америчких митова и наших заблуда, садашњости и прошлости, носталгије и прихватања. На први поглед чини се да је клатно пишчевог интересовања више померено ка америчкој култури и личностима у којима је она персонификована – есеји о Марку Твену, Линколну, Чаплину, Мјуеру, Менкену претежу над малобројним посвећеним Предрагу Кораксићу Кораксу или Саши Ракезићу Зоографу. Са друге стране, они посвећени Чарлсу Симићу успостављају равнотежу између свог и туђег и сабирају је у позицији асимилованог емигранта који доприноси слици Америке као успелог експеримента благородног мешања различитих менталитета и култура.

Али “Значење џокера” није само књига о промишљању разнородних културних и друштвених феномена сабраних у искуственом пртљагу интектуалца, рекла је Јаћимовић и објаснила:

– Ово је понајвише својеврсна књига о смеху или, прецизније речено, похвала смеху као средству мишљења и начину прихватања стварности. Централна и многолика фигура Џокера јесте само отелотворење механизма смеха који се поиграва стереотипима, руши предрасуде и обезличава ауторитете, подсмева се озбиљном и обесмишљава правила поретка. Пиштало пре свега указује на ону животодавну, позитивну страну џокеровског принципа сводећи је на дивљу луцидност смеха који скида маску привида са лица света. Отуда су и личности који су у тежишту његовог вештог есејистичког разоткривања својеврсни џокери свог времена. Изузетни есеји нису случајно посвећени Марку Твену, Абрахаму Линколну, Чарлију Чаплину и Хенрију Луису Менкену. Сви они одражавали су џокеровску природу искакања из просечности и били су представници егзистенцијалне аутентичности у једном тренутку америчке историје.

Добар есеј, као и добар роман, пружа нам ону магију читања којој је један од најбољих есеја ове књиге и посвећен , нагласила је јаћимовић и додала:

-Похвала књизи истовремено је и џокеровска побуна против модерног доба у коме млади људи, како каже Владимир Пиштало, навикнути на брзе интернет информације, немају кондиције да прођу кроз роман (191). И управо у нашем времену, у модерном мравињаку смислених и бесмислених података, у лажном сјају реклама, у афирмисању потрошачке културе као матрице смисла која води ка празнини, препознаје се оно друго, лукаво, луциферско лице џокера које нам се смеши. У времену тзв. “нове нормалности”, на коју покушавамо да се привикнемо, кловновски осмех џокера изазива зебњу. На нама је да одлучимо да ли ће да нас преплави страхом или буде изазов да му се одупремо и прихватимо игру. Значење Џокера Владимира Пиштала писано је као похвала ове друге могућности избора. Јер, да завршимо речима аутора, “ни стварност ни чудесност живота не добијају се на дар, већ зависе од онога што се у њих уложи”.

У Великом жирију био је и др Милета Аћимовић Ивков који је истакао да му је драго што се уручење награде одржава на једној од најжилавијих тачака нашег културног и историјског памћења.

– “Меша” се данас додељује и за истрајност – рекао је Ивков. – Пиштало је обликовао књигу кроз коју уверљиво проговарају његов темперамент, идејна и идеолошка стремњења и интелектуално-стваралачка интересовања, обухватајући шири круг тема: од оних које се тичу његовог америчког живота до оних које су изникле из његовог домаћег, југославенског и српског искуства. Речју: књигу која је сума свих његових књига. Ако бисмо тражили њену централну тачку она би се могла назвати – искуство. Године трајања, рада, путовања и мишљења, учења и стварања, сажеле су се у њој у амалгам јасних слика сећања, представа и дубинских увида. Због тога је “Значење џокера” читалачки покретни празник: слојевита и богата књига – сва од снажних импулса и трагова живота, ватре срца и духа.