На фотографијама из Великог рата историчари су запазили лик често у друштву познатих, увек у другом реду: тек скорашња открића осветљавају дело пуковника др Милана Пецића, зубара, иноватора, али и путописца
Ваљевски лекар др Милан Пецић дуго је био непознат широј јавности. Када су историчари истраживали догађаје из Великог рата, његов лик често су уочавали на фотографијама с познатим личностима, али нису знали више о њему. Увек је био у другом реду, епизодиста, глумац споредних улога.
– Откриће ко је он уследило је када је у архиву Српске академије наука и уметности пронађено његово дело „Аутобиографија”, а затим су приликом реконструкције Српског лекарског друштва откривене и неке слике. Спојио сам тај материјал и направио изложбу „Ваљево је 1914–1915. град-болница, а њен главни управник пуковник др Милан Пецић” – каже аутор изложбе у СЛД др Владимир Кривошејев, музејски саветник у Народном музеју у Ваљеву.
Милан Пецић (Алексинац, 1865 – Београд, 1959), лекар из прве групе војних стипендиста Краљевине Србије, учесник балканских ратова и Првог светског рата, један је од пионира зубног лекарства у Ваљеву и Србији.
Он је као врло предузимљиви човек имао и значајну улогу у уређењу и опремању војно-санитетских објеката у гарнизонима у којима је службовао.
Конструктор санитетских носила
Био је и иноватор, конструктор санитетских носила и приручне пољске апотеке, опреме за пољске болнице која је масовно коришћена током ратова између 1912. и 1918. године.
У Ваљеву је био два пута: од 1904. до 1910. као управник болнице, а 1915. године био је референт санитета Дринске дивизијске области.
Пецић је пред крај живота, од 87. до 92. године, писао аутобиографију коју је приложио Архиву САНУ. У том делу описао је живот од одрастања у сиромашној породици и школовања у Србији и иностранству, преко службовања у разним гарнизонима, у Крушевцу, Прокупљу, Нишу, Горњем Милановцу, Београду, Краљеву, Ваљеву и Крагујевцу. Писао је и о додатном усавршавању у иностранству и ратним годинама 1912–1918. до неочекиваног пензионисања у Новом Саду 1923. године.
Посебну пажњу поклонио је ратним годинама 1912–1918, с тежиштем на борби с епидемијом тифуса у Ваљеву 1915, као и боравку у Француској и на Крфу.
У „Аутобиографији” јасно се оцртава и став тадашње владе према стварању уређене српске војске и цивилне и војне медицине. Тако је уведено и слање војно-санитетских питомаца на стране медицинске факултете, у намери да се свори наш домаћи, српски лекарски подмладак. У првој групи послатој на студије у Беч већ 21. децембра 1886. поред Пецића били су и Чеда Ђурђевић, Сима Карановић, Влада Поповић, Чеда Михајловић, Лазар Генчић, Негослав Велизаревић, Михаило Митровић, Воја Стојановић и Благоје Николић.
Кривошејев објашњава и како је Пецић релативно брзо напредовао у војној хијерархији, уз често мењање места службовања. По завршеним студијама медицине на почетку 1893. године остао је у Бечу како би похађао додатни шестомесечни курс хирургије у оквиру којег се усавршавао и из „зубног лекарства”.
У пролеће 1910. године је прекомандован у Крагујевац, за референта санитета команде Шумадијске дивизијске области. У Крагујевцу се скућио, и из њега је отишао у ратове пратећи јединице Шумадијске дивизије и добивши чин пуковника, у априлу 1913, док је његова супруга Јелисавета остала у Крагујевцу. Већи део ратних месеци Првог балканског рата провео је у болници у Призрену, док је током Другог балканског рата, као и на почетку Великог рата био на фронту. У фебруару 1915. године поново долази у Ваљево, на дужност референта санитета Дринске дивизије.
После непријатељске офанзиве у октобру 1915. године напустио је Ваљево и по повлачењу преко Албаније обрео се у Скадру. Потом је руководио радом лекарске инвалидске комисије, прво у Француској, у Тулону, а потом у Грчкој, на Крфу. Крајем јуна 1920. године, са супругом је отишао у бању Топуско, где се задржао „нешто око 3 месеца”, због болести али и смрти супруге. Убрзо се поново оженио Љубицом, ћерком Петра Моачинина, бившег трговца у Београду. Почетком 1921. године одликован је орденом Белог орла, али је потом био увучен у својеврсну аферу у вези с регрутним прегледима. Ослобођен је сваке одговорности и на име својеврсног „задовољења”, у јулу 1922. године, постављен за начелника санитетског одељења Прве армијске области, са седиштем у Новом Саду. Ту дужност обављао је до превременог, неочекиваног и како је сматрао неправедног пензионисања у октобру наредне 1923. године.
Поред активног лекарског и административног рада у различитим гарнизонима, Пецић је написао и три књиге из области медицине.
Пропутовао је, темељно, велики део Европе, и о томе оставио забелешке које би издвојене могле да представљају својеврсне путописе. Описивао је швајцарска села, велике европске градове и туристичка места, конгресне центре и различите видове забаве који се у њима организују за туристе. Између осталог, везано за боравак у Холандији, забележио је следеће: „Из Хага ишао сам у морско купатило Шевенинг. На кратком одстојању од Хага до купатила све саме дивне виле у дивном цвећу. Купатило је ванредно лепо, пуно света који се купа у мору. Обала је равна, широка и пуна ситног песка. Овај песак је тако ситан, једнак и чист да дама с најлепшом аљином седне на песак или се песком покрије, па када устане нема ни трага од песка на аљини..”
Током рата пропутовао Италију и Француску
Последње туристичко путовање др Пецић предузео је током Великог рата, када је из Тулона послат на Крф крајем 1916. године. Руководећи се девизом да у рату нема возног реда прошао је без журбе Француску ривијеру, обишао Италију, од севера до југа, описујући у аутобиографији своје импресије:
„На путовању за Крф ја сам користио могућност да се који дан задржим у појединим местима, јер сам рачунао да је то врло згодна прилика, да разгледам поједине вароши у Италији, пошто се та могућност неће пружити, као што се доцније доиста и десило и нисам више никад прошао целу Италију од севера до крајњег југа.” Задржавао се у Ници, Риму, Напуљу, а одатле на Галипоље где се укрцао за Крф. До коначног повратка у Србију требало је још чекати, али је 1918. дошао ред за тај пут.
Политика
