Вест да Немци шаљу Украјини тенкове „леопарде” и бојеву муницију с осиромашеним уранијумом изазвала је жестоку реакцију Руса, који су подсетили Немце на Други светски рат и поражену Гудеријанову панцер дивизију („тигар”) код Москве. Руси сматрају да осиромашени уранијум представља прљаву нуклеарну бомбу која је нуклеарна провокација против Руса. Немци су ово оружје већ користили, у саставу НАТО-а, у бомбардовању Србије и Ирака.
Крајем марта 1999. године из Авијана је стигао „Милосрдни анђео” (НАТО) на Балкан и започео бомбардовање Србије наредних 80 дана. Добар део бачених пројектила имао је уграђен пенетратор од осиромашеног уранијума (U-238). Према војним и цивилним стручњацима на Србију је бачено 15 тона осиромашеног уранијума (186 GBq) највећим делом на Космет и Пчињски округ, где је била највећа концентрација оклопних јединица српске војске. По једном становнику у десетомилионској држави (Србија и Црна Гора) бачено је 18.600 бекерела, а дозвољена доза на годишњем нивоу је 80 бекерела, у пијаћој води.
Уранијум (U-238) је природни елемент који се налази на последњем месту у Мендељејевом систему елемената. Има највишу специфичну тежину, због чега је погодан за пробијање тврдих препрека (челик, бетон, камен). При судару с тврдом препреком пенетратор сагорева, будући да има ниску тачку топљења. Стварају се оксиди уранијума у виду радиоактивне прашине димензија од један до пет микрометара. Ову прашину вертикалне ваздушне струје односе у више слојеве атмосфере, где се формирају радиоактивни облаци које хоризонталне струје (ветрови) разносе на велика растојања, у нашем случају – по целом Балканском полуострву. У прашини осиромашеног уранијума налазиле су се и честице постуранијумовског високорадиотоксичног радионуклида плутонијума – 239. Ова радиоактивна прашина данима пада на земљу, доспева у површинске воде, биљке и домаће и дивље животиње. Човек је у оваквом животном миљеу у ситуацији да конзумира овај радиоактивни материјал дисајним и дигестивним путевима и преко крвотока радиоактивни материјал доспева до сваке ћелије. Трећина уранијумових оксида је растворљива у води, док су две трећине нерастворљиве.
Као што је познато U-238 има време полураспада 4,5 милијарди година. При његовој дезинтеграцији ослобађају се алфа честице релативно ниског интензитета, али поседују релативно велику енергију – 5 MеV и проласком кроз материјални медијум врше јонизацију, преко које се уништава биолошки систем. Биолошко време полураспада у води растворљивих уранијумових оксида креће се од 10 до 24 сата, дакле унети радиоактивни материјал бива елиминисан из организма преко уротракта за пет до 10 дана. Биолошко време полураспада у води нерастворљивих уранијумових оксида, који су депоновани у коштаном ткиву, креће се од 10 до 20 година.
Уранијум (U-238) индукује канцерогенезу, чији латентни период се креће од пет до 10 година за системска малигна обољења (C81-C96) и од 10 до 20 година за солидне малигне туморе (који чине 95 одсто свих тумора). Доза зрачења и ефекат налазе се у стохастичком односу, дакле не постоји прах доза, већ свака, и најмања доза, може индуковати канцерогенезу. Уранијум (U-238) врши мутацију генома ћелија гонада, што доводи до рађања потомака с психофизичким малформацијама.
Међународна агенција за истраживање рака периодично објављује списак канцерогених агенаса. Последња објављена листа имала је 116 канцерогених агенаса. На 98. месту налазили су се радионуклиди који емитују алфа-честице. Дакле, U-238 је као алфа-емитер канцерогени агенс.
Ми смо истраживали утицај осиромашеног уранијума на појаву малигних тумора у централној Србији, пратећи стопе инциденције и морталитета системских малигних тумора (5,5 милиона становника). Стопа инциденције на крају латентног периода (2009. године) била је за 91,2 одсто већа у односу на стопу инциденције на почетку латентног периода (2001), а стопа морталитета на крају латентног периода (2009) била је за 148 одсто већа у односу на стопу морталитета на почетку латентног периода (2001).
У оба случаја реч је о статистички високосигнификантним повећањима и једне и друге стопе системских малигних обољења у Централној Србији, што је, по нашем мишљењу, „заслуга” „Милосрдног анђела”.
За две деценије (од 1999. до 2019.) у Србији (без Космета) откривено је 700.000 случајева малигних тумора свих локализација и код оба пола. Осиромашени уранијум одговоран је за 70.000 случајева, што представља геноцид sui generis. (В. Јовановић, С. Петковић, С. Чикарић: „Злочин у рату – геноцид у миру”, Друштво Србије за борбу против рака, Службени гласник, Београд, 2012).
Проф. др Слободан Чикарић, (Политика)
радиолог-онколог у пензији
