Црква Свети Ђорђе Победоносац – Младо Нагоричане
Вероватно је већина људи у нашој земљи чула за легенду о граду Охриду и 365 цркава у њему – по једну за сваки дан у години. Сличном легендом са нешто мањим бројем цркава може се похвалити и наш кумановски крај. А број од четрдесет није за потцењивање. За ових 40 цркава се свакако претпоставља да је постојало на подручју данашњег села Младо Нагоричино.
Зато се с правом каже да је Младо Нагоричино најхришћаније после Охрида, не само у Македонији, већ и много шире. Али да ли је заиста било четрдесет цркава? Што се тиче топонима села Младо – Ново Нагоричино, он потиче из словенске лексике, али нема конкретних података о томе одакле је и како је настао. Једна легенда каже да су пре много векова у селу Нагоричину живела два брата. Куће су им се налазиле у Нагоричину, а њиве у данашњем Младом Нагоричину. Када је дошло време поделе, старији брат Пешо је одлучио да остане у старом дому, а млађи се настанио код њива, у данашњем младонагоричком насељу Пиленац. После неког времена неколико породица се одвојило од породице млађег брата и убрзо је формирано мало насеље. Али пошто је ново насеље било доста удаљено од Нагоричина, где је остао старији брат, а било је и раније насељено, названо је Старо Нагоричино, а ново насеље Младо Нагоричино. Тако су касније од та два насеља, након што су нарасла, настала два засебна села, Старо и Младо Нагоричино. Отац двојице браће звао се Нагорић.
Друга претпоставка је да назив потиче од гора – шума (кориа), јер су данашња јутра, до пре 150-200 година, била широко покривена густом шумом (гора) црног бора и храста. Дакле, по томе је Старо Нагоричино било у атару Старе, а Младо поред Младе Горе. Али у сваком случају Младо Нагоричино је млађе насеље, а по ономе што је у историјској документацији негде забележено и као – Ново Нагоричино. Међутим, Младо Нагоричино има далеко бурнију историју, пре свега због свог стратешког положаја, јер су се ту увек укрштали разни коридори, путеви и интереси.
Кроз Младо Нагоричино, током богате историје трајања овог места, прошле су и неке значајне историјске личности. Тако, дошавши у Куманово из Ћустендила, Леон Хугенот, не знајући како се зове манастир у Нагоричину који је припадао старом Жеглигову, а који је био у рушевинама, каже: „Око два сата пре Куманова (зими), на десној страни пута, угледали смо стару цркву од тесаног камена, која је својим тешким вратима личила на затвор. Око њих су били гробови. Мало даље и мало више су рушевине манастира. Угашени тамнољубичасти сјај са зида обавијао је ове рушевине, тако да су личиле на некакву декорацију у опери“.
Патријарх Арсеније III Црнојевић је 1683. године, путујући на поклоничко путовање из Пећи, преноћио у једном селу у близини Скопља, прошао је кроз Скопље без заустављања и остао у Младом Нагоричину, источно од Куманова.
Под садашњим именом, Нагоричино, први пут се помиње у 14. веку. Спомен обележје је забележено као Н а г о р и ч и н о, а у вези је са подизањем цркве Св. Ђорђа, задужбине краља Милутина, подигнуте 1312-1313. године на некадашњим византијским темељима. Најстарији поменути споменик односи се на данашње село Старо Нагоричино..
Младо Нагоричино има значајну саобраћајну функцију. У непосредној близини, на источној страни, у самој Пчињској котлини, укрштају се два важна стара пута: уздужни пут у правцу Солун-Штип-Врање-Београд; и трансфер правцем Скопље-Крива Паланка-Софија. Све до друге половине 19. века ово је била најважнија раскрсница у Кумановској области, у прошлости се звала Жеглигово.
Када је тачно село почело да се насељава, данас нико од становништва не зна. Али из писаних сећања јасно је да је село постојало у 15. веку. То се види из записа Владислава Граматика, књижевника, вероватно пореклом из Новог Брда, а од 21. новембра 1455. до 21. новембра 1456. године у Младом Нагоричину у дому Николе Станчевића писао је Зборник који се чува у Одеси. Успомена на Нагоричино из 15. века сачувана је и у чувеном Пшињском спомен-обележју.
За време турске владавине током 16. века сва насеља на подручју Куманова представљала су једну административно-територијалну целину под називом Нагоричка нахија. Дакле, назив нахије је дат према називима села Старо и Ново Нагоричино, а не према насељу Куманово. Године 1519. село Ново Нагоричино имало је 177 домаћинстава или око 885 становника. Око 1573. године или педесет година касније, број домаћинстава у селу Ново Нагоричино, број уписаних домаћинстава је 278 или 1390 становника. Приметно је да у Новом Нагоричину нема ни једног муслимана регистрованог.
До средине 19. века становништво је било мезлешко (људи без имања – без земље), али су касније почели да купују земљу и постају власници.
Почетком 19. века у селу је постојало неколико конака за смештај путника, а село је представљало значајну раскрсницу између истока и запада, али и југа – севера, јер је главни пут камила – каравански коридор Солун – Београд. прошао овде. Ограђене су биле само куће и њихова дворишта.
А сада идемо на главно питање на које се наслов чланка односи, колико цркава постоји данас, да ли је у прошлости заиста било 40 цркава и како је до тог броја дошло.
Данас се у атару села Младо Нагоричино налазе три цркве: Св. Петка – 1628. године, затим Свети Георгије Победоносац, а од 1982. године црква – Св. Богородица Пречиста. Последња је подигнута самодоприносом становника који јој гравитирају, на месту где је некада била црква за коју се претпоставља да потиче из 10. века која је подигнута на темељима ранохришћанске цркве.
Почетком 20. века, током истраживања Јов. Хаџи Васиљевића, осим ове три цркве које данас спомињемо и познајемо, биле су још четири цркве које су биле у рушевинама, и то: Св. Никола – под Вуевском карпом, Свети Димитрије – под Ађинским гробљем, Св. Кузман и Дамјан (Св. Врачи) – западно од Костоперске карпе, Св. Спас – код Маријевског моста.
Јеротије Рачанин, који је био монах у манастиру Раковача у Београду, ишао је на поклоничко путовање и пут у Јерусалим 1704. године. После Врања помиње коначиште у местуКоштуне, коме данас нема трага, а по опису не може бити Куманово. Јеротијев опис места изгледа овако:
„Из Врања смо дошли до 12. ложе у Коштунама, од 40 цркава; Некада је била велика варош за српску власт, а звала се на турском Крк Клиса, и видео сам тамо камени кревет, бунар, много људи, много за дивље животиње, и ми смо се зачудили и на том граду видели смо три врло висока брда, од Бога створена, а на врху је равно и с једне стране човек може да се попне, а са друге не може, а то зову шатори Марка Краљевице и Милоша Обилића и Новака Дебелића; и овде се ујутру умилостиле свете мошти Петкија Трновског, једна црква сазидана, и пијаца купљена, и ту нађосмо обиље хлеба и вина, и Висарион, пријатељ наш, прослави се!“
Јован Хаџи Васиљевић, је, распитујући се међу мештанима за ове црквеу Младом Нагоричину, добио следеће одговоре: црква у Старом Нагоричину је била манастир, а ове црквице и у свим околним селима биле су монашки скитови.
Међу становништвом села Младо Нагоричино о таквом броју цркава влада уверење: „У време када су ове цркве, а 40 их је, биле у међусобном сукобу, служиле су различите светове – свако племе свој светац. Свака од тих лоза живела је у посебној махали и имала своју, засебну цркву. И данас је црква Св. Бањски ексклузивна завиноград Пркинац.
На питање када су ове цркве подигнуте, одговор је:
„Влади још оно време када је цар Константин владао овом земљом“, или се просто каже: „Од времена цара Константина“.
Многи неупућени путници су остатке старих цркава сматрали за делове грађевина из римско-византијског доба. Хан је погрешно мислио да су то остаци старог митског града Жеглигова. Јован Хаџи Васиљевић сматра да није постојао средњовековни град Жеглигово, већ се цео данашњи Кумановски крај звао Жеглигово.
Друго народно предање каже да је у Младом Нагоричину било само 12 цркава.
И коначно се поставља питање: када су ови сакрални објекти срушени? Па вероватно током османске власти или у доба Карпошевог устанка с краја XVII века, јер су цркве служиле за окупљање и организовање устаника и за њихово сакривање.
Филип Ђошевски, дипломиран географ на Институту за географију-ПМФ-а
