Никада раније Петар Апостол Спелеолог није стајао пред изазовом као пред сликом која се пружила низ стрмину чији средишњи простор су обиљежиле олабављене челичне сајле које су некада служиле за превоз пијеска с једне на другу страну ријеке Дрине.

Успео се уз степенице гдје су, с обје стране окретног точка, као нека поражена војска, стајали поредани зарђали вагони. Када је стао на металну плочу, одмах се заљулала сајла, а вагони с лијеве сране ударали један о други, трећи, четврти, није стигао све да их изброји. Окачио је руксак на точак и док се опасавао осигурачем и закачио доњи прекидач за сајлу, свидјела му су изненадна хармонија; у даљини ријека преко које ће прећи на другу обалу, без свједока, поред њега, с лијеве и десне стране зарђали вагони и даље ударају једни о друге, и као музички акценти уклапају се у силовит, и непрекидан шум ријеке.

Када је осјетио јужни вјетар који је милио кроз рукаве кошуље и ногавице, направио је први корак. Сада су вагони ударали један о други у супротном правцу. Знао је како се корача низ лабаве сајле. Као што балетани постављају стопала – пета уз пету, прсти на стопалима што даље једни од других, десна нога мало уназад, тако обје ноге постају мале кочнице. Спуштање до ријеке ће бити једва видљиво клизање док не стигне на обалу. Примјетио је како под његовим стопалима отпада рђа и боји ваздух с обје стране сајле.

Раширио је руке као што птица шири крила пред полетање, појачао равнотежу и пажљиво кренуо ка Дрини.

– Шта ми је ово требало – питао се.

Глупо питање. То је исто када би се случајни пролазник питао због чега професионални кошаркаш, када пролази покрај школског терена, добије неодољиву потребу да се придружи игри коју су дјечаци већ започели. Клизио је стопу за стопом, све је око њега било мирно, једино је боја ријеке била узнемирујуће хладна. У ствари, одговор на питање шта му је ово требало може да се веже једино за Дрину. Да ли је неко, изузимајући оне који прелазе мостове, прешао сајлом преко ријеке у којој леже новчићи из римског периода и костури војника из стотине ратова као свједоци како ова силовита вода, док тече, скрива тајну једне од најсмртоноснијих граница у Европи. Ту се кажу спајају Исток и Запад.

– Ту се они растају – помислио је Петар. Они који су те свјетове из својих интереса раздвајали.

Емир Кустурица