Поред Славе (2014), Кола (2017), Певања уз гусле (2018), Злакуске лончарије (2020), трку за упис на листу светске нематеријално културне баштине Унеска, из Србије још трче пиротски ћилим и словачко наивно сликарство. У престоници наиве, јужнобанатској Ковачици, интензивно раде на свим корацима које треба преузети како би се апликација предала у року. Ради се на свему што је потребно да она садржи, као и на начинима на које чланови заједнице могу да допринесу, изјавама и писмима подршке, а како би постали део породице нематеријалне културне баштине човечанства. На том путу логистичку подршку дају Центар за нематеријално наслеђе, Комисија Србије за сарадњу са Унеском, Факултет драмских уметности, локална самоуправа, Фондације „Бабка”, аутори сликари и медији.
Аплицирање за упис елемента словачког наивног сликарства у Унескову листу базира се на начину преношења вештине настале у словачкој националној заједници на територији Ковачице и Падине. Она има своје особености, преноси се на талентоване појединце и непрестано се мења, представљајући једно од најзначајнијих обележја ове јужнобанатске општине. Уписом у репрезентативну листу признаје се уметничка вредност словачког наивног сликарства у Србији, афирмише стваралачки рад мањинске заједнице која је заслужна за данашњи статус „искрене уметности” у Ковачици, али и додаје на тржишној вредности дела словачких сликара наиваца.
Пре тачно 220 година када су Словаци кренули из Арварске, Тренчинске и Бекешке жупаније, са подручја Угарске, данас Словачке Републике, у својим генима су донели колективни уметнички дар, а он први пут избија касних тридесетих година прошлог века на платнима машинбравара Мартина Палушке и земљорадника Јана Сокола, из хобија и без икаквог сликарског заната. Убрзо им се придружују и други сељани, оснива се ликовна секција под окриљем Културно-просветног удружења „Покрок”, све до 1952. године, када Ковачица слави 150. рођендан, а радови 12 оснивача бивају сакупљени у прву изложбу. Експлодирао је тада невероватни дар из људи, недуго затим уследио је и први „Ковачички октобар”, изложба ауторских слика, а 1955. отвара се и Галерија сељака сликара при Дому културе, прва у тадашњој Југославији. А када су се киста латили Мартин Јонаш са својим сељацима џиновских шака и стопала, чије графике су Италијани отиснули у злату и Зузана Халупова, чије питорескни ликови деце постижу метеорски успех завршивши и на разгледницама Уницефа, у малену Ковачицу стижу новинари, дипломате, туристи, а прича о њеним наивцима незадрживо креће у свет.
„И даље није разјашњена магија наших сликара. Оно што ми овде чујемо јесте да слике зраче искреношћу и спокојем. Истовремено позитивне, ведрог колорита, чак и када приказују тежак рад на пољу, и исте такве тренутке који се десе у животу, сликане су чистим срцем. То људе опчињава. Одавде одлазе са осмехом и стално се враћају и доводе пријатеље. Оно што су оснивачи покренули не прекидамо. Друга генерација уметника наставља традицију словачког села, али слика другачије, у духу времена. Верујемо да се то неће променити, јер тај дух преносимо радионицама, ликовним колонијама, на предавањима, у раду са децом и младима”, напомиње Ана Жолнај Барца, директорка Галерије наивне уметности у Ковачици, којој ће одлука Унеска, стићи наредне године.
