Агенцијска вест коју су претходних дана пренели многи портали, телевизије и новине, па и наш лист, гласила је овако: “Националистичка министрица у Влади Северне Македоније смењена је у недељу јер се новинарима обраћала испред натписа на зиду на којем је писало старо име државе, Република Македонија. Министрица рада Расела Мизрахи смењена је с дужности након дуге расправе у парламенту и гласања које се протегнуло до рано ујутро у недељу.

За њену смену гласало је 62 заступника, а 26 их је било против, преноси Хина. Задњих недеља најмање два пута је изишла пред новинаре испред натписа на зиду у свом министарству на којем је писало старо име државе, Република Македонија. Северна Македонија службено је ново име државе од прије отприлике годину дана након дугогодишњег спорења с Грчком, чија се једна покрајина зове Македонија. Грчка је због тога блокирала приступање Македоније НАТО-у и Еуропској унији.

Мизрахи је чланица националистичке странке ВМРО-ДПМНЕ, која се никада није сложила са променом имена државе. Атина је просведовала против тог транспарента, па је технички премијер Оливер Спасовски затражио њено смењивање. Објашњава да је прекршила Устав и угрозила покушаје земље да успостави везе са Западом.

Политичка храброст

Социјалдемократ Спасовски је на челу прелазне владе која укључује ВМРО-ДПМНЕ. Превремени избори одржат ће се 12. априла.”

Морам да признам да ме необично нервира како су практично сви новинари, публицисти, писци, аутори, друштвени и јавни радници широм Босне и Херцеговине, Црне Горе, Хрватске и Србије (о)лако и брзо, без икаквих резерви и скрупула, прихватили да се Република Македонија више не зове Република Македонија него се зове Република Северна Македонија. Политичарима се не чудим, њима то спада у опис посла, али свима осталима се чудим. Далеко било да спорим важност Преспанског споразума, још даље да потцењујем компромис који су постигли Зоран Заев и Алексис Ципрас. Обојица су се морали суочити са снажним рогоборењем својих противника у властитим земљама и обојица дефинитивно јесу показали политичку храброст. Али опет, ако ни Бошњаци, ни Црногорци, ни Хрвати, ни Срби не зову Немачку ни Германија ни Дојчланд, него је зову Њемачка, зашто сви ми скупа не бисмо, макар изван службено-формалног контекста, Македонију и даље звали Македонија.

И кад нисмо Македонци, Македонија је део наших идентитета. Од свих властитих “македонских прича”, једна од оних које одавно памтим тиче се једне од оних књига које као дете узмеш са полице и знаш да их нећеш још прочитати како треба, али кренеш да их листаш, да мало читаш, тек да видиш докле ће да те одведу. Тако сам и ја те неке 1986. или 1987. године са полице скинуо оно џепно БИГЗ-ово издање “Сто година самоће”, са Берберовим мотивом на насловници, издање које је у ондашњој Југославији продано у ваљда близу две стотине хиљада примерака (па легенда каже да је Маркез повремено, јер изгледа није било могуће да се хонорар уплати на рачун у иностранству, долазио у Дубровник да подигне паре), и кренуо да читам. Тај почетак, један од најсугестивнијих почетака у историји светске књижевности, нећу никад да заборавим. (Како је само величанствена трећа реченица: “Свет је био тако нов, многе ствари још нису имале име и, да би се поменуле, требало их је показати прстом.”) Пуковник Аурелијано Буендија (за кога ћемо касније толико пута чути да пије кафу без шећера) пред стрељачким стројем се сећа како га је отац као дечака водио да први пут види лед. На тој првој страници романа, Маркез помиње Циганина Мелкијадеса који опет помиње “мудре алхемичаре из Македоније”.

Македонски језик

Добро, истина је, живимо у време хипертрофиране политичке коректности. Већ деценијама један од најчувенијих романа Агате Кристи у оригиналу се не објављује под насловом “Десет малих црнаца” пошто реч “црнац” више није политички коректна, али ипак не могу да замислим да на првој страници “Сто година самоће” уместо Македоније осване Северна Македонија. Ако нисмо одговорни да следимо инструкције Холанђана који су намерили да на интернационалном нивоу више не буду Холанђани, него Низоземци, не бисмо требали, изван административног контекста, да хистерично инсистирамо на томе да наша пријатељска држава с главним градом у Скопљу мора у баш сваком контексту да буде Северна Македонија. Тамо живи народ који се зове Македонци, а не Северни Македонци; тамо се говори језик који се зове македонски, а не северномакедонски, тамо се једе македонска, а не северномакедонска клопа. То није ситница ни тривијалност, то је питање верности властитом памћењу и властитом искуству. Нису Струшке вечери поезије културна манифестација Северне Македоније, него Македоније; није Милчо Манчевски северномакедонски, него македонски режисер; није Леб и сол северномакедонски, него македонски бенд; није Вардар северномакедонски, него македонски клуб; није Дарко Панчев северномакедонски, него македонски играч. Одлуке Собрања обавезују органе власти у држави која се службено зове Северна Македонија, али оне не добацују до процеса дугог трајања, а који опет сугеришу да постоји само један суштински тачан назив за земљу између Србије, Бугарске, Грчке и Албаније.

Мухарем Баздуљ – Ослобођење