Македонски глумац Никола Ристановски којег и те како београдски позоришни еснаф воли да види у својим редовима после Ахмеда Нурудина, Леонеа Глембаја, Николаја Алексејевича Иванова… управо ћемо гледати у лику Семјона Семјоновича Подсекаљникова. Македонски национални театар Скопље гостоваће сутра увече (19. 30) на великој сцени Народног позоришта у Београду са драмом „Живот је леп”, рађеном по тексту „Самоубица” руског аутора Николаја Ердмана, познатог по сатиричним драмама о самоубиству, у адаптацији и режији Александра Морфова. У великом глумачком ансамблу су и Николина Кујача, Звездана Ангеловска, Сашко Коцев, Тања Кочовска, Емил Рубен, Гораст Цветковски, Славиша Кајевски, Благој Веселинов, Александар Горгиоски…
Иако написана 1928. драма „Самоубица” делује невероватно актуелно са свим проблемима, страховима, надама које прате и наш тренутак живљења. Шта је у центру пажње у вашој представи „због које ћемо плакати и смејати се”?
Никада се не зна шта је за плакање, а шта за смејање, али углавном у овој представи бавимо се малим, обичним човеком који има свој особени однос према животу који није оптерећен великим идејама, него реалним животом у његовом примарном облику. Оно што смо, сложићете се, сви ми помало заборавили. У том смислу наша представа „Живот је леп” није претенциозна да разјасни друштвене ствари него живот обичног човека који је оптерећен тим истим друштвеним нормама, притисцима заједнице, политике, религије и свега осталог.
Не волите утабане стазе. Како се улога Семјона Семјоновича Подсекаљникова уклапа у спектар јунака који на својим леђима носе велике проблеме, а које сте до сада радили: Ахмеда Нурудина, Леонеа Глембаја, Николаја Алексејевича Иванова…?
Можда се и не уклапа. Чини ми се да је то и највећи изазов за глумца да на сцени игра некога ко није оптерећен великим идејама, и питањем зашто живети, шта је најважније, где се креће свет, шта је све неправда, него човека који је заправо унутар неког, хајде да кажемо, једноставног живота који има потенцијала да буде најлепши од свега. И зато ово није представа о самоубиству, већ о примарној жељи обичног, малог човека да живи свој живот и да дође до закључка, спознаје колико живот може бити заиста леп. Зато се лик Семјона Семјоновича Подсекаљникова не уклапа у све остале јунаке који су покушавали нешто више од тога. Још мислим да је највећи изазов за глумца да доведе на сцену нормалног човека.
У своје време ово дело је било забрањивано јер су Стаљинови сарадници сматрали да је опасно по тадашњу власт. Редитељ Александар Морфов није урадио комад о самоубиству, нити о смрти, већ о човеку који поново открива живот и колико је он, у ствари, леп. Зашто је живот Подсекаљникова леп?
Зато што у њему има пуно малих ствари које се дешавају само једном у овом нашем животу. Ми немамо резервне животе и Подсекаљников долази до закључка да је тај и такав живот који живи са свим проблемима леп. То је уједно и порука да живимо тренутак, осим контекста овог комада који је наравно врло друштвено занимљив и у исто време сугестиван око манипулације са идејама уопште, и око искоришћавања малог човека за мегаломанске потребе. Када све то оголимо, ипак остаје и поред свих наших задовољстава, односно незадовољстава чињеница да имамо само тај један живот и да га треба живети пуним плућима.
Бавите се малим човеком. Семјон Семјонович Подсекаљников је остао без посла, живи са женом Машом и таштом Серафимом… Колико нам је близак Подсекаљников? Како малом човеку дати наду да живи и траје?
Мали човек мора да узме живот у своје руке, своју наду јер му је нико други неће дати. То је више него евидентно и у томе и јесте неодољивост комада „Живот је леп” који бисмо могли да сврстамо у црну комедију. Али ако бисмо морали жанровски да га одредимо, рекао бих да је близу живота. Нема ту неке велике филозофије, наравно да се у целом контексту може анализирати шта све ту имамо, али за то нема ни потребе јер ће гледаоцу све рећи представа.
Прате вас руски драмски карактери. Са 20 и нешто година сте играли Раскољњикова и тада сте мислили да је то најтеже на свету. Какав однос имате у том смислу према Подсекаљникову, по чему је сличан, различит у односу на вас?
Ево и у овом тренутку живљења имам на репертоару два Чеховљева јунака, два Булгаковљева, једног Ердмановог и сигурно још неког Руса… то је једноставно тако, руска литература, посебно драмска је велика и зато на ту чињеницу гледам сасвим нормално. Занимају ме ти односи, руска литература, и сви ти јунаци. И браним наравно сваки лик који заступам на сцени.
Прича о глумцима је и прича о друштву њиховог доба и ономе што се дешава у њему. По чему је, према вама, особено ово време?
По свему, то би био најкраћи одговор. Да смо на раскрсници где треба поново да изградимо нека правила, неке норме и систем. Старо није отишло, а ново никако да дође.
Где видите излаз из наших балканских нагомиланих проблема, у којима, нажалост, највише страда мали човек?
Много штете је направљено у сваком погледу. Ми желимо да се прилагодимо времену у којем живимо, а с друге стране никако да заборавимо оно што јесмо, што можда и није лоше. Где видим излаз? Не знам. Када бих био радикалан рекао бих, хајде све из почетка, да се учимо како да се поздрављамо на улици.
Извор: Политика
