Сви тренуци које је велики Аргентинац украо од вечности постали су и наши јер ништа није скривао
Небојша Станковић
Волели смо га више од других фудбалских виртуоза.
Не само зато што је знао да обично котрљање лопте на трави претвори у уметност, не зато што аплауз започет онда када је постигао гол века у Мексику или због оног чаробног потеза у Београду, траје и данас. Не због тога, јер било је и биће великих играча у свету фудбала, већ због толико видљиве страсти према животу коју је Марадона просипао и будио у другима.
Сви тренуци које је велики Аргентинац украо од вечности постали су и наши јер ништа није скривао. И ништа га није заобишло, ни богатство ни сјај звезда, ни тама унутрашњег пакла изазванoг кокаином и алкохолом, ни борба са демонима. Живот стиснут до атома.
Марадона није крио ни свој став према времену у којем је живео, волео је дружење и са Кастром и са Чавесом, желео је више богату и мање разједињену његову Јужну Америку. Живео је у времену које је све оно што ово данашње није. У његовом фудбалу није било хладне судијске технологије која је украла виц и мангуплук, у његовом политичком ставу је титрала дечачка наивност да се ствари могу тек тако променити.
У једном од интервјуа је рекао да је на почетку само желео да заради толико пара од фудбала да мајци купи кућу. Можда. Да га Бог није дотакао и то у земљи где фудбал није игра већ више од живота. Та “божја рука”, па онда тај гол фудбалског генијалца постигнут на светском првенству у Мексику 1986. године, те две ствари на једном месту у размаку од само пет минута, па то није могуће без додира оног који чуда ствара, то није објашњиво без необјашњивог.
Отишао је од нас са 60 година. Премало за умирање, а превише за један живот ако се зовете Дијего Армандо Марадона.
Небојша Станковић (Новости)
