„Код Шаце” је могло да се поручи и од „тице млеко”, али три најпознатија српска специјалитета била су „печење, печење и печење” – Бивало је некада одморишта у која су и даме без пратње каваљера могле да бану усред ноћи, а да то никоме не побуди сумњу…
Постоји предрасуда која је можда и намерно потурена, да су кафане, а нарочито оне што су радиле целу ноћ, места свакојаких порока, и да се из њих не може отићи без окрвављених песница или носа. Погрешно, као и заблуда да су стецишта ученог друштва. Заправо, има на репертоару и простаклука, од њих се у веселом дружењу не може утећи, али сваки иоле повишени глас заглушила би музика кафанских капела – а знало се да су оне најпоузданији миротворци. Па и ако би се догодило нешто ружно, најчешће је потицало од особља након мучног открића да клијент није „солвентан” и да је премашио лимит (или у новцу, или у промилима).
Скандали су били резервисани за ресторане са „нормалним” радним временом и истим таквим гостима, подсећа Милош Лазић у Политици, јер се у њима све што се догађало изван протокола памтило, чак и бележило по новинама као поучан пример и увек с „наравоученијем”, што је било подмукло помагало у подизању тиража. Као и данас, уосталом. Али не увек и не свуда! Јер, бивало је некада одморишта у која су и даме без пратње каваљера могле да бану усред ноћи, а да то никоме не побуди сумњу… или распали машту.
Ноћно учено друштво
Када би престоничке ноћнике упитали где се некада налазио чувени Клуб универзитетских наставника и професора, већина њих би морала „на поправни испит”. Али, кад би се исто питање друкчије срочило, неки би се сигурно присетили, јер тај клуб је у урбаном земљопису био познат само по шифрованом називу – „Код Шаце”.
Реч је о надимку „пословође” који није наденут по Шафариковој улици где се речени клуб налазио, већ по Александру Гвоздићу, образованом човеку и узвишеном хедонисти кога је рођена мати у младости из милоште прозвала Шаца, па се запатило.
Свакога јутра око шест освитао је, у бифеу „Дринчићево”, код Змајка, теглећи препуне цегере са еспапом накупованим по тезгама оближње пијаце. Јер, себи је као свету дужност наменио да лично набавља намирнице које ће износити пред госте (што није био израз неповерења према персоналу, него исказивање поштовања клијентели). Попио би са Змајком чашу вина, па уз Цетињску улицу кренуо горе, ка Шафариковој, да се опрости од последњих муштерија (ако се неко запитао зашто су предавања на многим факултетима Београдског универзитета почињала тек у 10, ето му одговора).
Код Шаце је могло да се поручи (и поједе) и од „тице млеко”, али прави провод није могао да се замисли без – печења! Једном давно, беше то крајем шездесетих, баш уочи претпремијере филма „Битка на на Неретви”, у клуб је банула читава филмска екипа коју су предводили усукани Вељко Булајић и позамашни Орсон Велс. Како је славни глумац по габаритима био као Шаца, обратио му се с молбом да му наведе три најпознатија српска специјалитета како би знао шта да поручује, а овај му мртав озбиљан издекламује: „Печење, печење и печење”! И кретоше, управо тим редом…
Исте године у посети Београду био је и Алфред Хичкок, али Милена Дравић, наша глумица а његова пријатељица и домаћица, сматрала је да је Скадарлија занимљивија… иако је прича о Шаци преко Холивуда стигла до славног редитеља. Ваљда је Милена стрепела од могућег скандала? Јер, било је то најпристојније свратиште у оноликом граду.
Због тог клуба и начина на који га је водио, за Шацу нико жив није знао да је некада био успешан спортиста, стални члан одбојкашке репрезентације негдашње ФНР Југославије.
Пијанка у Црвеном крсту
Шацином клубу најсличније уточиште било је у подруму оног дивног барокног здања на Тргу републике, којим је шефовао чика Срба. То је било гнездо за дневни и ноћни одмор ансамбла Народног позоришта, Београдске опере и Балета после проба или представа. Та њихова весела окупљања прекинута су онда кад је некоме пало на памет да двери тог стецишта отвори и за посетиоце из „другог вилајета” (с улазом из Доситејеве улице), па се све неславно завршило. Можда је то предузето због невоља које понекад задесе кафеџије зарад ниских цена, што покушавају да надокнаде прометом, мада је овај случај најсликовитије оправдао глумац Петар Краљ оном антологијском реченицом – „Па, ни Џокеј клуб није намењен једино џокејима, нити у ’Аероклуб’ залазе само потомци кнеза Павла и пилоти”! А када се клуб затвореног типа брзоплето преметне у опште добро, судбина му се истог часа запечати, на шта опомињу судбине свратишта КПЗ-а (Културно-просветне заједнице) на ћувику предратног здања на Обилићевом венцу, као и Клуба инжењера и техничара у подруму нове зграде у Улици кнеза Милоша, наспрам Дворског парка.
Иначе, кад је отишао Шаца, угасио се и клуб у Шафариковој, па су се универзитетски професори и наставници преселили у ресторан у дворишту здања Црвеног крста омеђеног Добрачином, Симином и Улицом кнегиње Љубице (на плацу који им је поводом оснивања те хуманитарне организације у Србији 1876. даривала злосрећна краљица Наталија, да се спасе заборава!). И мада се Клуб угнездио баш наспрам Чукур чесме, у градски шифарник је ушао под именом „Код Црвеног крста”, што је многима зазвучало злослутно па је врло брзо променио адресу.
Или је случај пропао јер је Клубом управниковао свима познати Вук Караџић, уметник угоститељства и сродних дисциплина који је напречац (на дискретан позив академика Дејана Медаковића) решио да с послом настави у дворишту Задужбине Вука Караџића, у близини Старог двора, где је отворио Клуб неочекиваног назива – „Вук Караџић”.
Само за пробране
У Београду, осим општенародних, постоје и прави клубови затвореног типа, какви су на пример Клуб народних посланика или Дипломатски клуб, а оба су на Великој Дедији (Дедињу).
Има и клубова, нарочито пловећих, чију клијентелу пропушта, а гдегод и претреса ревносна служба обезбеђења, што не гарантује да драги гост неће напустити објекат у модрицама, а у напетијим ситуацијама и са прострелним ранама. Са становишта просечног градског ноћника, таквим местима уопште није потребна одредница „затвореног типа” јер тамо их нико не би натерао ни пушком.
