Нове сам видике спознао, и сада нисам гледао под собом, пространу лепу земљу као пејзаж, као боју пурпура, или откровење дужином Пчиње. Само сам се препуштао чулима. Увек су трептаји овде силни. Осећао сам то свим својим бићем. У засеоцима и махалама овог прелепог села: Старо Нагоричино.
И скривеним и дивним, мирним увалама уз реку, или “навише” уз висораван изнад гробља у засеоку Томинце. Одатле су се огледале све тачке и коте. И бистре се видици и око се влажних (п)огледа у изгубљеном виду и облаци постају ближи.
Љубичасти сумрак и мирис детињства. Моћне ширине које допиру до вулканских обода Младог Нагоричина.
Сртевица.
Утапа се у некој мекој, трептавој магли сутона, док се даље пружа Зебрњак.
Почетак и остаци старе моћне драматичне епопеје, трагови моћне властеле државе из доба краља Милутина, византијске искре, а црте прелаза словенског елана и величанствености.
Благи, летњи ветар допирао је чаробним тоном, пун Прохорског таласа. Откривао је само оно што није било никад угашено већ само скривено у нама.
У тим путањама овог тајновидца, пустињака и светитеља саткан је сплет и тајна Пчиње.
А тек, у брежуљцима корак четовођа од пре сто и кусур година, одавде па тамо путем ка Страцину, Ранковцу и Петралици…
Уздахом, те замишљеним погледом, навалих се на сунце које залази и тужним, а жутим нијансама плавог ослоних се на темеље Победоносца Светога Георгија и властелинског печата светог и благовернаго Краља Стефана Милутина, у плодној обрађеној земљи…неразумљиво топлој за нас изгубљене путнике на слеђеноме небу између Татићевог камена и Скопске Црне горе.
Узбуђење није престајало и пориви радости осетили се уз онај велики и неодољив смисао целине.
У тој пространој земљи и у лицима сељака на њивама мешале су се боје, а ја сам тражио и налазио откровење. Док ниче нови дом надомак светиње, кућа за Стоета Лазаревког и његове две чељади, те мајку и супругу. Из Стрновца у Нагорички сокак, да поје нову песму уз благодарение Творцу.
Огледао сам даљине овог села, а Беле грамаде, и Драгоманце, су се губиле у том моћном колориту, а замишљао Челопек доле испод чемпреса.
Мислио сам, бивамо ли свесни да немамо веће ни драматичније традиције, судара епоха и семантике моћне до у овим тачкама и котама исписаним линијама херојства истините и појмљиве од помена овог поља обраслог некад само у тако симболичне цветове, простора утканог слободом кроз крв плаћеног тла.
Aутор Милутин Станчић
