Издавачко предузеће ,,Византија” из Београда објавило је друго допуњено издање научне монографије историчара Дејана Ристића ,,Кућа несагоривих речи: Народна библиотека Србије 1838-1941”, засновано на вишегодишњем истраживању током којег је аутор утврдио тачан датум и место оснивања те националне установе културе, а посебну пажњу посветио делимичном страдању њеног фонда у Првом и потпуном уништењу у Другом светском рату.

Ристић је у књизи представио најзначајније личности и догађаје који су обележили први век рада те националне установе културе, чији је био управник 2012-2013.

,,Кућа несагоривих речи: Народна библиотека Србије 1838-1941” подједнако је намењена стручној и најширој јавности, а њено први издање (2016) изазвало је велико интересовање јавности што је резултирало тиме да је књига већ тада била представљена у више од шездесет градова у Србији, Северној Македонији, Босни и Херцеговини и Словенији..

Ристићев рукопис књиге послужио је и као сценарио документарног филма ,,Сећања из пепела” (2016) који су продуцирале “Филмске новости” на иницијативу свог директора, историчара уметности Владимира Томчића. Документарни филм ,,Сећање из пепела” премијерно је приказала Радио-телевизија Србије 6. априла 2016. године, поводом 75-годишњице уништења НБС у Другом светском рату.

Документарни филм под насловом ,,Сећања из пепела” налази се у отвореном приступу на Јутјубу:

 

 

Ристићева научно-истраживачка студија стога је прво такво дело које се може и читати (књига) и гледати (документарни филм).

Са поносом је наглашено и то да је аутор илустрације која краси корице другог допуњеног издања књиге истакнути српски и европски графичар др Никола Радосављевић.

Књигу чине четири веће целине које прате фазе историјског развоја НБС, почев од њеног оснивања до уништења здања и националног фонда у нацистичком бомбардовању Београда, 6. априла 1941. године.

Прва од њих, ,,Археологија сећања (1838-1921)”, обухвата период од оснивања НБС до њеног усељења у здање на Косанчићевом венцу. Иако је било предвиђено да представља увод у главну тему рада, та целина је, услед обиља података и нових сазнања, прерасла у синтетизован преглед историје српске националне библиотеке у том вишедеценијском периоду.

Анализа историјских извора најпре је потврдила претпоставке истакнутих историчара и управника националне библиотеке, Стојана Новаковића и Милана Ђ. Милићевића, да НБС није проистекла из јавне библиотеке коју је у Београду, 27. фебруара 1832. основао књиговезац Григорије Возаровић. Пратећи смернице које су они оставили, Ристић је утврдио да је установа основана 12. јула 1838. у Крагујевцу – спајањем библиотеке у саставу Министарства просвете и књижног фонда раније формираног при Типографији у Београду.

Било је потребно више од једног века да се, компаративном анализом историјских извора, затвори својеврстан круг питања и дилема у вези са датумом и местом оснивања националне библиотеке.

Друга целина, ,,Зграда на Шанцу (1921-1925)ˮ, представља сегмент прошлости националне библиотеке који је оивичен важним догађајима – усељењем у здање на Косанчићевом венцу и његовим отварањем за кориснике и јавност.

Према наводима Ристића, то релативно кратко раздобље обележила је личност тадашњег управника НБС, знаменитог историчара и академика Јована Н. Томића.

Његовим изузетним залагањем, установа је, после више од 80 година постојања, коначно добила свој, истина неуслован, дом. У том делу књиге представљени су бројни инфранструктурни, институционални, стручни и кадровски изазови пред којима су се налазили сâма установа и њен управник. Иако је трајао свега четири године, тај период је постао оличење односа државе према српској националној библиотеци у деценијама пре, али и после њега.

У трећој целини, ,,Раздобље отежаног рада и развоја (1925–1941)ˮ, представљен је период обележен радом са корисницима, али и наставком игнорантског односа државних власти и читавог друштва према НБС, што је катастрофалне последице имало у трагичној судбини која ју је задесила првог дана Другог светског рата на овим просторима.

Трудећи се да континуирано унапређују стручни рад, активности на попуни националног фонда, као и да представљају истинску подршку и средиште просветног, културног и научног развоја своје земље, управници Милош Л. Зечевић и Драгослав Илић, као и особље НБС, постали су малобројна, донекле изолована група образованих и посвећених појединаца који су размишљали далеко испред свог времена. Суочавајући се са изостанком суштинске подршке ресорног министарства и самих министара, који су се пречесто смењивали на тој одговорној дужности, библиотекари НБС су у том раздобљу извели један од највећих подвига у српској култури, приљежно прикупљајући рукописну и штампану грађу, стварајући једну од најзначајнијих збирки покретне културне баштине у овом делу Европе.

Последња, четврта целина књиге, за чији је наслов узета несхватљива изјава тадашњег министра просвете Милоша Трифуновића ,,Метите у подруме, збрините како знате…ˮ, обухвата најужи хронолошки оквир и односи се на уништење националног фонда. Пратећи дешавања која су се одиграла током раног пролећа 1941. године из дана у дан, тај део књиге указује на трагичну судбину НБС и покушава да одгонетне мотиве и идентитет појединаца који су посредно и/или непосредно одговорни за уништење националног фонда.

Према речима Ристића, иако нико никада није кривично гоњен због свесног и планског уништења НБС, које поседује све карактеристике ратног злочина, његова намера била је да од историјског и људског заборава отргне имена оних који су, својим свесним, деструктивним активностима или, пак, нечињењем у миру и током првог ратног дана, допринели да здање НБС, заједно са свим збиркама и фондовима, доживи потпуно уништење.

Истраживања која су довела до настанка Ристићеве књиге обављена су у бројним установама културе и образовним институцијама: у Архиву Србије, Архиву Југославије, Војном архиву, Архиву САНУ, Историјском архиву Београда, Историјском архиву у Крушевцу, Југословенској кинотеци, ,,Филмским новостима”, Народном музеју у Београду, Историјском музеју Србије, Музеју историје Југославије, Музеју града Београда, Музеју ваздухопловства, Војном музеју, Народном музеју у Крушевцу, Факултету музичке уметности у Београду, Библиотеци града Београда, Републичком заводу за заштиту споменика културе, Заводу за заштиту споменика културе града Београда, као и у самој НБС.

О аутору:

Дејан Ристић је историчар, преводилац и сценариста. Један од водећих стручњака у области интегралне заштите и управљања културним наслеђем.

Обављао дужности управника Народне библиотеке Србије, државног секретара за културу, као и бројне друге.

Бави се дипломатском историјом (српско-британски и српско-француски односи крајем 19. и почетком 20. века; југословенско-алжирски односи од 1954. године), Холокаустом, односом државе и традиционалних верских заједница у 20. веку, културном историјом и културом сећања.

Аутор више десетина научних радова и књига међу којима се посебно истичу научна монографија под насловом ,,Кућа несагоривих речи: Народна библиотека Србије 1838-1941ˮ (објављена 2016. године) на основу које су ,,Филмске новостиˮ снимиле документарни филм ,,Сећања из пепелаˮ (2016. године), као и ,,Митови српске историје” (2019).

Превео дела проф. др Јана Кершоа ,,Хитлер – Хибрис: 1889–1936ˮ и ,,Хитлер – Немезис: 1936–1945ˮ, проф. др Сузан Вајс Бауер ,,Историја старог света: прве цивилизацијеˮ, ,,Историја старог света: прва царстваˮ, ,,Историја старог света: први преображајиˮ, двотомну ,,Историју средњовековног света: од христијанизације цара Константина I Великог до Првог крсташког ратаˮ, као и научну студију проф. др Филипа К. Хитија ,,Творци арапске историјеˮ (као копреводилац).

Учесник међународних стручних и научних скупова одржаних у Београду, Лондону, Трондхајму, Јерусалиму, Бечу, Хагу, Амстердаму, Тел Авиву, Истамбулу, Братислави, Прагу, Москви, Ослу, Хелсинкију, Бриселу, Лувену, Андрићграду, Луксембургу, Хаифи, Лихтенштајну, Букурешту, Љубљани и др.

Похађао специјализоване едукације у Јерусалиму и Лондону из области државне управе и истраживања Холокауста као стипендиста британске и израелске владе.

Коаутор Националне поставке Републике Србије ,,Војни меморијали и места страдања из Другог светског ратаˮ која је освојила прву награду на Међународној изложби ˮМеморијал 2011.ˮ (Москва, 2011), као и изложби ,,Петар Први Карађорђевић – краљ и ратникˮ (Топола, Задужбина краља Петра Првог Карађорђевића, 2011) и ,,Сећајте се моји мене јер ме више немаˮ (Београд, Историјски музеј Србије, 2011).

Иницијатор и координатор више пројеката реализованих под покровитељством Унескоа.

Координирао активности на изради номинационих досијеа за унос славе (нематеријално културно наслеђе), телеграма којим је Аустроугарска објавила рат Србији 1914. године (покретно културно наслеђе) и стећака (непокретно културно наслеђе) на Унескове листе светске културне баштине.

Иницијатор, координатор и/или стручни консултант у реализацији више десетина националних и међународних научних скупова и изложби одржаних у Београду, Новом Саду, Нишу, Крагујевцу, Крушевцу, Ваљеву, Шапцу, Бору, Ужицу, као и на Цетињу, у Скопљу, Загребу, Бања Луци, Солуну, Будимпешти, Риму (Ватикан), Паризу, Лондону, Тунису и Рабату.

Током рада у НБС посебну пажњу посветио је заштити и обогаћивању националног фонда, стручном раду, издавачкој делатности, као и унапређењу међународне библиотечке сарадње. Успоставио модел националне библиотеке као мултифункционалне установе културе.

Народна библиотека Србије у том раздобљу добила је читав низ високих одличја попут Сретењског ордена другог степена, Изванредног златног беочуга, Награде града Београда за најбољу књигу у области хуманистичких наука у 2012. години, као и признања на међународним сајмовима књига у Београду и Подгорици и др. Успоставио Национални дан књиге.Утемељио Националну награду у области библиотекарства Јанко Шафарик.Основао Фондацију Народне библиотеке Србије.Иницирао и спровео законску процедуру за увођење академског обавезног примерка.

Добитник ,,Печата Матице српскеˮ, Спомен-медаље Министарства одбране, ,,Златне значке КПЗ Србијеˮ, Повеље захвалности Филолошког факултета у Београду, плакете Факултета музичке уметности у Београду, признања Народног музеја Србије, Музеја науке и технике, ,,Филмских новости”, Народне библиотеке ,,Радоје Домановић” у Лесковцу, НЦ ,,Одбранаˮ Министарства одбране за најбољег сарадника и др.