Ево, кунем вам се овим Кураном, ја не знам да мрзим, Алах ми то забрањује, али кад бих срео неког Србина, тад бих заборавио и Алаха и Куран… – почиње прича у Политици у рубрици Мој живот у иностранству
Последњих десетак година често сам путовао са Новог Зеланда, где живим, у Мелбурн. Једном приликом, само неколико дана пре мог путовања, у Европи се десило неколико експлозија на аеродромима. Погинуло је много недужних људи а починиоци су били ‘исламски терористи’, како их је штампа називала.
Улазим у авион и седнем. Видим каснимо али ми то не смета јер се често дешава да авион, из овог или оног разлога, не полети на време. Ипак, мало сам се зачудио, авион је био пун а око мене је било неколико празних места.
И таман кад сам помислио да ћу слатко да се наспавам кад полетимо, у авион је ушло неколико људи. Мушкарци обучени као они терористи из Европе – дуге беле хаљине, браде, муслиманске капе на глави. Иза њих иде неколико жена у црним хаљинама до пода, прекривеног лица, само су им се очи виделе.
Када је пришао, један од мушкараца ми је рекао: „Извините то је моје седиште и показао на место поред мене.” Када се он сместио иза нас су села друга два мушкарца и жена.
На седишта лево од мене су селе три девојке.
Срећом, брзо сам се смирио. Помислио сам ако су ушли у авион, значи да немају бомбу. Уосталом и каснимо због тога што су их проверавали. Опусти се човече!
Мушкарац поред мене убрзо је извадио неку књижицу и почео да чита. У ствари и није читао, књижицу је држао у руци а он је склопљених очију шапутао. Схватио сам одмах да рецитује Куран.
Слушао сам га још неко време, а онда ме стигао умор и заспао сам.
Кад сам се пробудио сусед се насмешио и упитао ме:
– Јесте лепо спавали?
– Ух, јесам. Колико још има до Мелбурна?
– Већ смо стигли, још десетак минута.
Жена иза нас дала момку ратлук, а он понуди и мене. Волим ратлук, али шта ако је затрован? Шта ако је…?
Ко зна шта ми је све прошло кроз главу у том делићу секунде. Из пристојности ипак одлучих да узмем.
– Ја се зовем Омар, рече младић и пружи руку.
– Иза су моја мајка, отац и брат. Преко пута су моје сестре.
– Драго ми је. А та књига коју читаш, је ли то Куран?
– Да, али ја га не читам, знам га напамет. Знате, ми смо муслимани. Пореклом смо из Индије, а онда су Енглези моје претке одвели на Фиџи да раде на плантажама шећерне трске. Моји родитељи су пре тридесет година дошли на Нови Зеланд, отац има продавницу, брат је завршио за хоџу и ради у џамији у Хендерсону.
– А шта ти радиш?
– Ја сам завршио микробиологију, радим на институту при главној болници у Окланду, спремам магистарски рад. Жеља ми је да будем научник, да урадим нешто за човечанство. Знате, много несреће има у овом свету, људи убијају једни друге, по мени без икакве потребе, али нажалост човек је такав, шејтан му не да мира.
– Колико година имаш?.
– Двадесет пет.
– Зрело размишљаш за своје године. А што идеш у Мелбурн?
Момак се поново насмеја и рече:
– Да се женим.
– Молим, погледах га зачуђено.
– Не разумем, па ваљда млада треба да дође код тебе, а не да ти идеш код ње.
– Не разумете, господине. Код нас муслимана је то другачије. Мој отац је нашао девојку за мене, мене нико ништа није питао.
Пошто сам се већ био пробудио, узвикнух:
– Али човече, како може отац да ти бира жену? Ово је 21. век.
– Господине, немојте се љутити, код нас је то тако. Уосталом, све је у Алаховим рукама.
– Добро, нек буде тако, кажем помирљиво.
– А јеси ли видео своју невесту?
– Јесам.
– Кад?
– Пре две недеље.
– Како?
– Преко Скајпа.
– Е свашта, оте ми се из уста, јер ми је цела прича изгледала нестварно. – И како изгледа?
– Лепа је, рече и поново се насмеши. Заправо, све време са његовог лица није силазио осмех, да ли због тога што иде да се жени или што му је таква природа, не могу да судим, јер смо се кратко дружили.
– А колико деце ћете имати, упитах несмотрено.
– Господине, то ће Алах да реши. А ако смем да питам, одакле сте ви?
– Како одакле, зачудих се. Па као и ти, с Новог Зеланда.
– Знам, али одакле сте пореклом?
– Из Босне.
– Из Босне, повика младић и скоро поскочи од среће.
– Па моја рођака је удата за Босанца. Његово име је Аднан. Јооој, ви Босанци сте стварно преживели страшне ствари. Ја сам млад и тих времена се не сећам, али сам читао, а и Аднан ми је причао. Срби су вам толико зла нанели. Нек вам драги Алах да свако добро!
– Знате господине, ми муслимани смо браћа, свеједно где живимо. А то што су вама Срби урадили, то је нечувено. Све сам читао, све знам. Срби су највећа гамад која је ходала по овој планети.
Ево, кунем вам се овим Кураном, ја не знам да мрзим, Алах ми то забрањује, али кад бих срео неког Србина, тад бих заборавио и Алаха и Куран, и рођеним рукама бих га задавио. Па што ми одмах нисте рекли да сте из Босне? Је л’ могу да вас загрлим,” рече и загрли ме.
– Омаре, имам утисак да се не разумемо. Знаш ли ти ко осим муслимана још живи у Босни?
– Знам, одговори.
– Срби, ови који су вас убијали, а има и мало Хрвата.
– Омаре, рекох поново и погледах га у очи. И он је гледао мене, са радосним осмехом. Вероватно је очекивао нешто што би допринело да његова срећа буде још већа, али ја рекох:
– Ја сам Србин…
Требало је видети то лице. До тада насмејано, безазлено лице се претворило у сфингу. За ових десетак минута разговора сам схватио да је Омар интелигентан и образован момак. Али очито, делиле су нас предрасуде.
Кад је ушао у авион ја сам помислио да ће нас разнети у парампарчад, а он је мислио да су Срби убице и да ћу га убити на лицу места.
А ништа од тога се није десило. Слетели смо.
– Омаре, стигли смо, рекох му.
Он ме погледа, са страхом у очима, а Куран му испаде из руку.
– Стигли смо, живи и здрави, понових.
Насмејах се и устадох.
– Желим ти лепу свадбу и што више деце, рекох.
Није ме чуо. Страх од ‘злочестог’ Србина је паралисао и његов ум и тело.
Жељко Продановић, Нови Зеланд
