Ових дана до нас је стигла поражавајућа вест – наши ученици, средњошколци, према показаном знању, на међународној листи стоје негде при дну. Од 79 земаља у којима је спроведено тестирање, наша деца су заузела 67. место. Иза имена наше државе има само једна група са слабијим резултатима. Од свих лоших вести које у последње време долазе из веста, ова је, чини ми се, најлошија: овакво рапидно опадање нивоа знања, у међународној конкуренцији, за мене равно је катастрофи.
То осликава нашу ситуацију на многим пољима, а једно од њих је: колико мало код нас, у овој општој девалвацији вредности, почиње да значи образовање, знање, општа култура. Несумњиво је да убеђење о предности неких других начина за обезбеђење егзистенције и престиж у друштву, нису толико јавно промовисани, нашли су се у моралном и интелектуалном пртљагу ових младих генерација које ће већ сутра застати као чиниоци на сцени јавног живота. Пред нама је резултат једног став који вели да солидно образовање није неопходно за успех у животу. Онда, да се запитамо – ко ће сутра седети у нашем Собрању, ко ће предавати на нашим универзитетима, ко ће судити у нашим судовима, ко ће лечити по нашим болницама?
То се надовезује, у једној доста директној линији, на оно што већ одавно није вест – наша млада интелигенција одлази из земље. Хиљаде младих људи, за чије је образовање држава несумњиво уложила значајна средства, пакују се и купују авионску карту у једном правцу. То већ није она традиционална, у народној поезији опевана, македонска печалба – млад човек, тек ожењен, одлази у Цариград или у Влашко, да би се после десетак година вратио са зарарађеним новцем. Сада, то је јасно и видљиво, одлази се без помишљања на повратак, заувек. Театарски речено: оно што је била породична драма, постаје – мало патетично звучи али тако је – национална трагедија.
И у оба случаја, и у овом са одласком и у оном са неуспехом на испиту знања, реч је директно о нашој будућности. И та будућност убрзано долази. Већ звони на вратима. Не остаје нам јођ много времена. Треба сада, одмах, да се запитамо: ко ће сутра да настави нашу културу, нашу науку, у чије руке ће пасти будући ученици, студенти, читаоци, слушаоци, пацијенти, во чијим руке ћемо оставити државу?
Јер ово је наша Македонија, и поред све своје чудесности, ипак није она, познато из прича, неисцрпна кеса са златницима, из које колико и да узимате она се толико пуни, садашња два милиона житеља могу врло брзо да се развеју по свету и на овим просторима да остане само једна запуштена провинција без младости и без радости, која ће живуркати од туђе милостиње.
Ја, на жалост, не могу да понудим лако решење за ове проблеме. Но само осећам одговорноста, и желео бих и да је осетите. И то да нас подстакне да оставимо по страни ситна политичка надмудривања која су се, у одсуству било какве идеологије, претвориле у чисту борбу за власт, а преко ње за изворе зараде. И да усмеримо сву енергију, онолико колико нам је од ње остало, за решавање правих питања.
Мислите ли да је Светом Клименту било лакше када је дошао овде, када се окренуо около и видео каква га чамотиња и незнање окружују? Па ипак запео је и нешто направио – нешто што је трајало и опстајало до данес као писменост, као традиција, као култура, као континуитет духа. Ми немаме право да то неразумно и расипикућнички растуриме.
Академик Влада Урошевић у обраћању у Собрању Републике Северне Македоније на свечаности уручивања државне награде „Свети Климент Охридски”
