Срби у Македонији добијају културни центар

Осликавање

Да ли смо увек спремни да будемо искрени и реално сагледамо ко су и какви наши преци, а какви смо ми то данас? Како су одолевали искушењима која су их снализла, јесу ли и како били кадри у борби за слободу. Те „на страшноме месту постојати“ као људи. Попут већ више пута ретушираних чињеница, огледа се и стања духа, статуса и положаја Срба из Македоније. Изнова се дневно политички маскира, ретушира, и манипулише „доказима“ огољених становишта најочитије уочи и након Савиндана.

ХУМАНИТАРНЕ АКЦИЈЕ СЗС СПОНА МАКЕДОНИЈА
Спомен костурница Зебрњак надомак Куманова

И сада су се као и годинама уназад делимично променљиве делегације, посленици, парламентарци, чиновници, званице, гости, дипломатски кор изнаређали у редовима и странака различитих боја њихових табора променљивих. Само су овдашњи вајни представници Срба устаљени. Све се мења, али они не. И ти „политички прваци“ поново ће се хронично жалити и ламентирати како их матица заборавља, иако редовно камче и искамче подршку са лажним адресама, измишљеним организацијама да би касу и своје џепове попунили. О учинку их нико није питао нити то сада чини. Не постоје пре Савиндана, и након њега, само се „пробуде“ уочи и на дан 27. јануара. Стални самозвани „српски представници“.

А Срба, све мање и као да их готово и нема. Вера, духовност, корени, наслеђе, језик, образовање, култура, информисање… Какво нам је стање? Хронично питање, увек без правог одговора. Ваља ли о томе објективно, без лакировки положити рачуне – без самозаваравања?

Што су немањићке задужбине у забораву на удару, или под кључем, сада ево и издвојеном наменском литургијом, али под присмотром и без слободе… Што у селима са српским живљем немамо своје – ни учитеља ни свештеника, није баш упутно говорити у време светковина. Па ни потом. Под утисцима пригода, говорници изнесу коју реч личног „усхићења“ промашеног запажања. И оду…

Кајмакчалан

Има ли и данашња Србија снаге, воље да се избори, негује и на реалним основама објективно заштити Србе из Македоније, сагледа „оно мало српства“, преосталог. У таквим констелацијама и стању, на површини изађу бизнис релације и „дилови.“ „Који је мој део“. „Комбинација“ као формула. Опет, отрежњујуће је и добро, поврх свега „демократски“, да сада зарад неометања евроинтеграција Бугари уђу у Устав. Наметнуће се питање – одакле сада толико Бугара у Македонији? Нисмо живели у заједничкој држави па да се доселе, нити је било бугарских колониста, а две бугарске окупације су трајале само по три године: 1915-18 и 1941-44, што је слажемо се, прекратко време за неко досељавање. Дакле, Бугари се овде рађају. Е, па ако се они рађају, ваљда онда могу и Срби.

српске средњовековне задужбине
Феска цара Душана у цркви манастира Матеич

А Матејич остаје незаштићен, врата разваљена, влага хара. Нехај одудара. Иконостас дар краљице Драге из кумановског храма Св. Тројице на буњишту историје. Осоговске фреске „молерски“ замазане, префарбане, па „фарбарски“ поправљене, и када не буде живих сведока неко ће „по своме“ тумачити оригинале, па ће неким генерацијама бити подметнуто да су још Срби скрнавили осоговоски манастир…

Да ли је овде добар Србин – Македонац. Или је, у супротном, – агент окупатора!? Дискримнаторски феномен незабележен игде икада.

У Хрватској, се и након рата Србима не оспорава да су Срби. Верска права такође загарантована. У три епархије СПЦ. Да ли је такво нешто овде замисливо? Ево, након „помирења“ и „јединства“ одважио се клирик, свештеник Охридске архиепископије СПЦ да с благословом отслужи Литургију у Цркви Св. Никите задужбини светог краља Милутина на Скопској Црној гори, о Савиндану, позвао верни народ, српску децу и одрасле. Дођоше људи отпозваше се да се историјски принесе принос и захвалност Творцу у једној од Немањићких задужбина. Али, „не лежи враже“, Евхаристија под присмотром два свештеника МПЦ, и ђакона. Ваљда зарад јединства. Да нас није било, не би ни било Службе, а од целе Литургије њему: два возгласа на српском и беседа. Све остало по нотама празникољубаца. Ни отпуст светитељу Сави. Локални поп, у помињању заблагодари „Светој Сави“(!?), „непознатој“ светитељки! Одрађен посао. Ко има уши да чује нека чује. И очи да види. Ко нема, лакше ће му бити. Немамо седиште, стециште, ни кров. Патрона, учу, и попа… Док нас моћним „византијским плаветнилом“ посмтрају свеци са фресака ове мистичне богомоље.

Затим рецитали испред Богомоље. Може се, „ваља се“. Док клирици одоше раздрагани са (под)смехом испод брка…Док су школарци училишта „Александра Урдаревског“, појали химну светитљу Сави. Школска приредба у Кучевишту, у школи „Ћирила и Методија“, под јаким политичким патронатом, у присуству изасланика председника Србије министра одбране уз  политичку свиту овдашњих српских првака, којима се сва суштина сведе ко ће где да седне и чије је име где исписано.  И, као и на централној академији ко с ким и до кога да се „слика“. И, ослика…

Колико је само Срба у Македонији свесно пренебрегло чињеницу да је 27. јануар, Дан Светог Саве за њих национални државни празник па су се, за сваки случај, појавили на послу.  И, своју децу послали у школу – редовно, „да се не одвајају“. Презиме, име порекло, па то не мора ништа да значи, „то ми је од деде, али они су били Срби, ја – нисам“. И тако, Албанци могу имати музеј УЧК у сред Скопља, Бугари клубове са именима фашиста, а Срби не смеју ни архивска документа, да објаве на интернету.

У бујишту свих тих интернета идентитета социјалних мрежа погубљен је човек. А, знање релативизовано. Већ сутра ће нешто ново коментарисати, а ови вајни организатори светковина салонаша, чији је учинак од једне до друге академије, од једног до другог датума, сликања, са по неким новим букетом цвећа појачаће „активизам“. Изнова ће јамчити камчити нове новце, за „транге франге“.

Прослава првог просветитеља, првог архиепископа Српске православне цркве, а поново у првом реду није било места и за неког црквеног великодостојника. Иако је до „јединства“ дошло.

Тако су и у Куманову обележавали Савиндан, а на само пар стотина метара од „бала“ Црква Св. Тројице са „несталим“ иконостасом. Нису се Срби окупили, дигли свој глас, исказали свој револт, постојање испред богомоље. Ту у сред „бастиона српства“ уз постојање неколико асоцијација и партија са предзнаком „српски“.

Свакако за похвалу је што се матица брине па шаље изасланике, да подспеше и подрже и македонски братски народ у борби за опастанак, одржање идентитета. И, све је то лепо спаковано и са пруженом руком дочекано. Али, приступ и употреба показатеља стања ваљало би да буде истинита и без увијања, објективним мерилима заснована на реалности, без прилагођавања дневној политици, у корист субјеката због којих смо недорасли. Ваљало би да пред истином сви будемо равноправни, макар о Светом Сави.

Милутин Станчић