Фото: ЕПА Роберт Гемент/АП Лефтерис Питаракис/Депозитфотос/Танјуг/Јутјуб принтскрин/ Википедија/Архив СПЦ/Документација “Новости” и “Борбе”/Задужбина Иве Андрића

Главни кандидат за место цариградског патријарха је био Јаков (Кукузис), архиепископ цариградске цркве у САД, који је био права звезда, јак проповедник и чест гост у Белој кући. У свему томе су одлучујућу улогу имале његове грчке везе.

Уједно и Спиро Егњу, потпредседник Сједињених Држава, био је његов добар пријатељ. Вашингтон је имао интерес да “права особа” води Цариградску цркву. Запад је управо овог патријарха видео као лидера православног света.

У извештају британске обавештајне службе је стајало: “Заједница Грка у Цариграду је веома мала, око 30.000 људи и може се користити као пион како би се трговало гаранцијама за Турке који живе на острву”. Проблем Кипра је све више удаљавао Анкару од савезника на Западу. Архиепископ Јаков је отворено подржао становнике Кипра и сакупљао средства за помоћ њима, чиме је озбиљно угрозио свој избор на место цариградског патријарха, поготово што се питање његовог положаја решавало на самом врху. Турска страна је била непоколебљива. Они не желе да Јаков буде следећи патријарх, наводи се у тајном телеграму Стејт департмента, који је послат америчком абасадору у Анкари.

Фото: ЕПА Роберт Гемент/АП Лефтерис Питаракис/Депозитфотос/Танјуг/Јутјуб принтскрин/ Википедија/Архив СПЦ/Документација “Новости” и “Борбе”/Задужбина Иве АндрићаСедиште ЦИЕ у Ленглију

Будући патријарх Јаков је позвао Џорџа Буша, тада представника САД у УН, и тражио да се изгласа резолуција Савета безбедности “о кршењу верских слобода у Турској”. Будући амерички председник је схватио да је Јаков “срушена птица”. После неколико месеци је због сумње да је учествовао у корупцији, Спиро Егњу поднео оставку. Тако је и план Б пропао. Митрополита Мелитона (Хаџиса) који је био лојалан Американцима и који је имао турски пасош, у последњем тренутку су избрисали са списка кандидата. Анкара је послала Истанбулу три имена која нису била позната јавности.Синод Цариградске цркве је изабрао новог патријарха Димитрија (Пападопулоса) – “тихог монаха” који није давао јаке изјаве. Он је имао добар однос са Руском православном црквом и 1987. године је био у Москви. Димитрије је умро 1991. године. Његово место је заузео митрополит Вартоломеј (Аргондонис), пензионисани официр турске војске. Наводно је био погодна фигура за Анкару.

Поред тога, Вартоломеј је још 1990. године почео да се сукобљава са Руском православном црквом, прво у Естонији, за коју је рекао да је његова територија, а затим 2018. године у Украјини, где је без обзира на каноне легализовао локалне расколнике. У сваком случају то је била личност која је одговарала ЦИА и Сејт департменту.

Тако је на трон Васељенске патријаршије дошао патријарх Вартоломеј, који ће се касније показати као одани послушник оних који су га довели на ово место. Потоњи догађаји ће показати да ће то допринети највећој фрагментацији Православне цркве у њеној историји.

Рушење духовних вредности и урушавање поколења

Интермагазин је 30. ЈУЛА 2016. године донео изванредан чланак под називом “Ево како ЦИА покушава да уништи православље”, којим је пренео изводе из Доктрине борбе против Истока, коју је креирао директор ЦИА, Алан Далс (Allen Welsh Dulles, први цивилни директор ЦИА), у коме су наведене смернице како да се разоре традиционалне вредности које су присутне у православним земљама, тј. да се угаси национална свест њихових грађана и сломи војна моћ словенских држава. У Далсовој “Доктрини америчке борбе против Истока”, наводи се да САД треба да завладају светом, а претходно морају да сломе дух словенских земаља.

– Даћемо све што имамо, сво злато, сву материјалну моћ за магарчење и залуђивање људи. Човечји мозак и свест људи су склони променама. Посејемо ли тамо хаос, ми ћемо неприметно да им подметнемо лажне вредности и примораћемо их да те вредности и прихвате. Како? Ми ћемо наћи истомишљенике, савезнике и помоћнике у њиховој домовини. Мало по мало, ми ћемо одиграти грандиозну, по свом обиму трагедију, погибије свих православних Словена, и коначно ћемо на тај начин неповратно угасити њихову националну свест – наводи се у документу.

Америчка тајна служба је задужена да неприметно, прикривено активно и постојано, помаже деспотизам чиновника, корупцију и непринципијелност.

– Честитост и праведност биће исмевани, никоме неће бити нужни и биће сматрани остатком прошлости. Грубост и наглост, лаж и обмана, пијанство, наркоманија, издајништво, шовинизам и непријатељство према народима – све ћемо то култивисати у свест људи”. Он је упозорио да ће један мали број људи, ипак, да схватити о чему се ради.

Фото: ЕПА Роберт Гемент/АП Лефтерис Питаракис/Депозитфотос/Танјуг/Јутјуб принтскрин/ Википедија/Архив СПЦ/Документација “Новости” и “Борбе”/Задужбина Иве АндрићаАлан Далс, први цивил директор ЦИЕ

“Такве људе ћемо ставити у беспомоћан положај, исмевати их, оклеветати и прогласити отпадницима друштва”. Ми ћемо, додао је Далс, рушити духовне вредности, вулгаризовати и уништавати основне народне моралности. На такав начин ћемо расклимати поколење за поколењем. Придобијаћемо људе у детињству и младалачком добу, увек ћемо главну ставку да бацимо на омладину, деморалисати је, учити разврату и бешчашћу”. Ипак, директор ЦИА Далс сматрао је да америчке обавештајне службе треба највише пажње да посвете деструкцији Русије.

– Ми морамо имати аутоматске гаранције које обезбеђују да чак и некомунистички, те номинално пријатељски режим Русије, убудуће не располаже никаквом војном моћи, у економским односима да силно зависи од спољњег света, да нема озбиљну власт над главним националним мањинама, те да никад више не успостави било шта што је налик на ‘гвоздену завесу’. У случају да такав режим успоставља непријатељство према комунистима, а пријатељство према нама, морамо се побринути да им ови услови и поред тога буду наметнути. Ми морамо, ако не милом, онда силом, да их придобијемо ради заштите наших интереса – наводи се у “Доктрини ЦИА”.

Канонско безакоње цариградског поглавара

Из горе наведених докумената се више него јасно виде начини и разлози доласка васељенског патријарха Вартоломеја на место Првог међу једнакима по части (Primus inter pares) у Православној цркви. После свега је кристално јасно ко му је помогао да дође на то место и по чијим налозима, односно утицају, доноси одлуке и обавља овако високу и одговорну функцију.

После оваквих сазнања, постављамо питање да ли и даље имамо морално право да се чудимо и негодујемо после неканонских одлука патријарха Вартоломеја Првог о давању аутокефалности тзв. Православној цркви Украјине? Да ли и даље треба да се утркујемо у изношењу докумената патријарха цариградског Дионисија и Свештеног синода Цариградске патријаршије из 1686. године, и потврђујемо да је Кијевска митрополија била стављена под јурисдикцију Московске патријаршије? Да ли и даље треба да доказујемо да је цео православни свет, па и Грчка православна црква признавала да је Кијевска митрополија била више од 300 година под канонском јурисдикцијом Московске патријаршије, као и да у складу са светим канонима Цркве, расправе о територијалној јурисдикцији се не могу покретати после тридесет година од тренутка њиховог доношења (VI васељенски сабор, 25).

Фото: ЕПА Роберт Гемент/АП Лефтерис Питаракис/Депозитфотос/Танјуг/Јутјуб принтскрин/ Википедија/Архив СПЦ/Документација “Новости” и “Борбе”/Задужбина Иве АндрићаМитрополит пирејски Серафим

На крају, када је у питању неканонска одлука о додељивању аутокефалности тзв. Православној цркви Украјине, треба истаћи да је и међу митрополитима Грчке православне цркве било оних који су се жестоко супротстављали оваквој одлуци. Међу њима је био и митрополит пирејски Серафим, познати стручњак за црквено и канонско право, који је изнео пажњи Сабора не само исцрпну студију у којој је убедљиво оповргао аргументе изнесене у извештају предстојатеља Грчке цркве, већ је и у својим усменим иступањима оштро критиковао такозвани сабор уједињења расколника.

Митрополит Серафим је подвукао да такозвани сабор уједињења није пуноважан, јер се састојао од мирјана, тако да је и додела аутокефалног статуса тој непостојећој “црквеној” структури такође неважећа (између осталих био присутан и Петар Порошенко, прим. аут). Он даље истиче да сви покушаји да се оправда то “канонско безакоње” представљају аномалну канонску праксу, која се “једино може упоредити са отоманским ропством Цркве” као и тешким периодом када је низ помесних цркава директно зависило од цариградског патријарха, када се “потирао канонски црквени поредак Светих васељенских сабора”.

Тражио сам, сведочи митрополит Серафим, од свештеног Синода Грчке Цркве да сазове Свеправославни Сабор ради решавања овог најсложенијег питања, у које се, на жалост, умешала геополитика или чак геостратегија.

Фото: ЕПА Роберт Гемент/АП Лефтерис Питаракис/Депозитфотос/Танјуг/Јутјуб принтскрин/ Википедија/Архив СПЦ/Документација “Новости” и “Борбе”/Задужбина Иве АндрићаЦариградски патријарх Вартоломе Први

Управо из тог разлога и са том аргументацијом, Центар за заштиту хришћанског идентитета из Београда, иако без икакве финансијске, црквене или политичке подршке, као невладина, апсолутно независна и непрофитна организација, мала али изузетно активна, и организација која је у потпуности одана заштити Христове цркве, износи став да је од егзистенцијалне важности за Православну цркву да постави питање легитимитета, легалитета и кредибилитета останка Цариградског патријарха Вартоломеја Првог на месту Првог међу једнакима по части (Primus inter pares) у целој Православној цркви. Горе наведени документи из Вашингтона и ЦИА, у потпуности дискредитују његов морални кредибилитет Првог међу једнакима, тј. поглавара Васељенске патријаршије.

Обавештајне службе изабрале “првог међу једнакима”

Центар за заштиту хришћанског идентитета посебно истиче да се горенаведени ставови ни на који начин не односе на високопоштовану Грчку православну цркву као и друге хеленофилске православне цркве. Горенаведено се односи искључиво на цариградског патријарха Вартоломеја Првог и одлуке које је доносио под ванцрквеним и ванправославним утицајима. Такође, одлуке које се односе на целу Православну цркву, не може цариградски патријарх да доноси једнострано и то само на основу одлука светих архијерејских синода Васељенске патријаршије. Преведено у једноречје, цариградски патријарх је преузео надлежности које му по канонима Православне цркве не припадају, а то је да сам доноси одлуке и да их једнострано реализује.

Такве одлуке су се у Православној цркви доносиле вековима на саборски начин, тј. искључиво на основу одлука васељенских сабора (уз учешће поглавара свих хришћанских аутокефалних цркава).

Стога, сматрамо неопходним и ургентним да се сазове Свеправославни сабор (на који би били позвани сви поглавари православних аутокефалних цркава као и цариградски патријарх), и на таквом скупу треба расправљати најмање о две тачке дневног реда, и то:

– Избор новог васељенског патријарха, имајући у виду доношење неканонских и једностраних одлука патријарха Вартоломеја које су озбиљно угрозиле јединство Православне цркве. Такође, узети у обзир утицај турских (муслиманских) као и западних политичких и обавештајних центара моћи, на избор и постављање Вартоломеја Првог на чело Цариградске патријаршије.

Фото: ЕПА Роберт Гемент/АП Лефтерис Питаракис/Депозитфотос/Танјуг/Јутјуб принтскрин/ Википедија/Архив СПЦ/Документација “Новости” и “Борбе”/Задужбина Иве Андрића Седиште Васељенске патријаршије

Значај ове тачке дневног реда је утолико већи уколико се узме у обзир чињеница да се ради о срединама и центрима који су имали утицај на одлуке патријарха Вартоломеја, а у тим срединама се јавно афирмишу и промовишу сатанизам и хомосексуализам.

– Такође, друго питање о коме треба расправљати, а које је патријарх Вартоломеј самовољно избацио са дневног реда Критског сабора, јесте питање – права доношења аутокефалности.

Када је реч о изводима из “Доктрине борбе против Истока”, коју је креирао директор ЦИА, Алан Далс, без имало цинизма, морамо одати признање обавештајним аналитичарима ЦИА да су непогрешиво детектовали Руску православну цркву као најчвршћег стожера заштите светих канона Православне цркве.

То је једина ствар у којој се слажемо са њиховим оценама, и стога, Центар за заштиту хришћанског идентитета сматра да се једини излаз за опстанак Православне цркве налази у избору новог васељенског патријарха који треба да буде поглавар највеће православне цркве која представља најчвршћи стуб традиционалних вредности и поштовања светих канона Православне цркве, чиме би стекла огроман ауторитет и кредибилитет, као и повратила нарушени интегритет Васељенској патријаршији. То би несумњиво било у најбољем интересу опстанка и заштите православља и Христове цркве у целини.

Диогенис Д. Валаванидис (Новости)