Освајачи првог шампионата Југославије играног за пехар „Политике”: Звездини кошаркаши у „Тиволију”, 27. априла 1972, заједно са људима из управе и навијачима
Навршава се пола века од чувене мајсторице за првака Југославије, одигране 27. априла 1972. у Љубљани, у којој је Црвена звезда после продужетка савладала Југопластику. – О том успеху, али и три незаборавне сезоне, говоре Славнић, Цветковић, Капичић и Прелевић
Прича о пехару „Политике” који се додељивао кошаркашком прваку Југославије јесте прича о златном добу најбољег националног шампионата у Европи. Од 1972. године, када је југословенска репрезентација већ стајала на врху света (злато у Љубљани 1970), све до распада СФРЈ 1991, овај пехар је представљао жиг врхунског квалитета у кошарци.
Екипа која је имала част да прва подигне овај јединствени пехар, дизајниран и произведен у Италији, имала је Црвена звезда која је постала првак Југославије у најнеизвеснијој сезони свих времена. Не само да је на крају првенства имала исто бодова као и сплитска Југопластика, већ је о шампиону одлучивала мајсторица на неутралном терену, у Љубљани, подсећа у Политици“ Александар Милетић. Ова два тима су толико била изједначена по снази, тако да је и у мајсторици било нерешено (67:67) па је одлука о победнику пала у продужетку – 75:70 за „црвено-беле”…
Наредне среде навршава се 50 година од те мајсторице у којој су играли и неки од највећих асова европске кошарке тог доба: Славнић, Симоновић, Капичић, Цветковић, Сканси, Р. Тврдић, Шолман… Да би објаснили колико је то био моћан дуел, рецимо да је то исто као када би се данас у броби за трофеј регионалне АБА лиге срели финалиста Евролиге и финалиста Еврокупа. Јер Југопластика је у том тренутку била друга у Купу шампиона а Звезда друга у Купу победника купова.
-Они су били фаворити у тој мајсторици коју памтим и по томе што сам имао велику температуру. Сећам се и да сам тада први пут помислио да сам постао играч, јер сам у таквом једном амбијенту какав је био у дворани „Тиволи” чуо само звук лопте: туп, туп, туп… Дао сам тада себи слободу да помислим да сам постао играч, јер од тог тренутка на мене нису могли да утичу спољни фактори. Без тога не можеш да будеш екстра класа – сећа се те мајсторице плејмејкер Зоран Славнић који је проглашен за играча утакмице (Симоновић најбољи стрелац).
Играч који је први дотакао „Политикин” пехар, капитен црвено-белих Владимир Цветковић, посебно емотивно је доживео тај тренутак. Био је то наговештај краја његове каријере…-Морам да вас подсетим на једну предисторију, да би схватили какав је то био подвиг – каже Цветковић. – Десетак година пре тога Звезда је кажњена на једној турнеји, где су на две-три сезоне суспендовани Миња, Драгојловић, Радовић, Прелевић… Једини који нисмо кажњени били смо Вићентић, Белић и ја, а улазило се у нову сезону, јесен 1959. Звезда је, у том тренутку, уз Партизан била једини клуб који никада није испадао из лиге. Требало је сачувати тај статус, а ми смо некако успели уз помоћ неких старијих играча. После Светског првенства у Рију 1963, када је Југославија освојила сребро, почиње стварање новог тима Звезде, а ја постајем капитен. И онда, на сву срећу, долазе невероватни играчи, неки од њих касније и европска класа: Славнић, Капичић, Симоновић, Вучинић, Сарјановић… Непуних десет година после тога, као најстарији у тиму и капитен подижем пехар који први пут носи име „Политике”. Пензионисао сам се у јесен те године, тако да ми је то баш драга успомена. Памтим да је било велико славље на железничкој станици која никада није била тако пуна.
Славнић подсећа на још неке ствари…
-Био је то невероватан успех, јер смо играли против јачег о себе. Памтим и саиграче који су били резерве, али су ипак дали допринос том успеху. Имали смо специфичног тренера какав је био Бата Ђорђевић, који је имао специфичан однос са играчима, без намере да стално проверава ауторитет, већ је ишао на другарство. После кад сам постао тренер, и ја сам волео да будем интиман са играчима, нисам се плашио ауторитета који морам неком да доказујем.
Један од Звездиних репрезентативаца у то време, Драган Капичић, наглашава да је освајање првенства Југославије у то време било равно неком европском трофеју:
-Није било лако савладати Југопластику, јер су они били европска сила са својим асовима. И ми смо тада имали свој ауторитет, јесмо били јаки, али у таквој лиги нико није могао да гарантује трофеј. И састав и начин наше припреме био је везан за тимску логику где смо били јачи од свих, мада су они имали заиста сјајне појединце. Било је то за нас невиђено узбуђење јер смо у тако драматичној завршници добили Југопластику која је била тим европске класе.
Та сезона (1971/72) и наредне две представљају златну еру Црвене звезде која је тада досегла највеће висине у својој историји: два пута је била финалиста Купа победника купова (1973/74 освојен трофеј), по једном шампион Југославије (1971/72), победник домаћег купа (1973) и полуфиналиста Купа шампиона (1972/73) што је данас равно пласману на завршни турнир Евролиге.
-Те три године су нешто најсјајније у Звездиној историји – говори тадашњи технико (тим-менаџер) Мишко Прелевић. – То је био легендарни тим Звезде, тај трофеј оставља посебан утисак који остаје вечно, јер играли смо против Југопластике са Скансијем, Шолманом, Ратом Тврдићем…. На тој утакмици сви су чували наше асове, а Лазаревић је дао осам драгоцених поена. Не треба заборавити да смо ми тада били најбољи тим у земљи првака света. Тај пехар „Политике” је најлепши пехар који сам икада видео. Из њега је избијала класа победника.
Звезда је у сезони 1972/73. успела оба пута да савлада Реал, али није могла да се носи са московским ЦСКА у којем су углавном играли совјетски репрезентативци. На питање шта је црвено-белима недостајало тих година за титулу европског шампиона, Славнић одговара:
-Увек су нам фалили седми, осми, девети играч, а ЦСКА није имао проблема са тим. Недостајао нам је и добар центар. Али, треба бити реалан: то што смо постигли у те три године био је велики успех. Јер то је као данас фајнал-фор Евролиге до којег је Партизан дошао касније, па и освојио тај трофеј. Уз нека појачања, требало је да освојимо тада четири титуле а не једну. Нисмо имали среће са центрима, па кад освојимо лопту да отворимо контру…
Капичић истиче да су то „дефинитивно три најплодније године у историји клуба”: -С обзиром на то да смо били тим без странаца, стигли смо до полуфинала Купа шампиона. Имали смо серију мечева са највећим европским екипама. Било је то златно време Црвене звезде, кад смо Реал добијали и код куће и на страни. Били смо популарни, имали смо задовољство да нас прати доста публике, а клубови су били темељ вансеријских успеха репрезентације. Данас нико и не помиње да је Звезда пре пола века играла фајнал фор без странаца…
Игром судбине, пехар „Политике” већ три деценије налази се у витринама КК Сплит (некада Југопластика) који је био последњи шампион првенства СФРЈ (1991). Кад је избио рат, распала се Југославија, а пехар је остао „заробљен” у Сплиту…
Гец председник клуба
Кошаркаши који су играли за Црвену звезду у сезони 1971/72: Горан Ракочевић, Зоран Лазаревић, Иван Сарјановић, Божидар Пешић, Владимир Цветковић, Зоран Латифић, Драган Капичић, Љубодраг Симоновић, Драгиша Вучинић, Љупче Жугић, Тихомир Павловић, Зоран Славнић, Богосав Стефановић и Ристо Кубура. Тренер је био Братислав Ђорђевић, технико Мишко Прелевић, председник клуба Александар Гец.
