У едицији „Поновљена издања Кола Српске књижевне задруге у дивот опреми” објављене песме Душана Радовића, текстови митрополита Амфилохија Радовића и приче Драгана Хамовића

„Изабране песме” Душана Радовића, објављене су у оквиру едиције „Поновљених издања Кола Српске књижевне задруге у дивот опреми”, а књигу је приредио песник Мирослав Максимовић, који је и аутор предговора овом издању.

„Душан Радовић био је необичан писац. Сличног нема међу значајним српским писцима из друге половине двадесетог века. Такав се не назире ни у историји целокупне српске књижевности. Био је реформатор у књижевности. Реформатори су чешће несхваћени него популарни, а Радовић је био и остао популаран, не повлађујући, никад и нигде, нижем укусу и очекивањима публике. Био је један од зачетника модерног израза у српској поезији после Другог светског рата, а истовремено и веома оштар критичар модерне поезије. По делу је био модерниста, а по схватањима конзервативац: у књижевности је ценио класичне особине – једноставност и разумљивост. Био је професионални писац – углавном је писао за плату и по наруџби – а нема ниједног тзв. слободног уметника који је толико тражио нова решења и измишљао нове облике израза, чак и жанрове. Писао је много, и стално, али никад није написао обимом велику књигу”, пише Максимовић.

Према његовим речима, Радовић је био први српски писац који је разумео и умео да користи нове медије, док су његови слушаоци „гутали пилуле модерне поезије” ни не знајући да то чине. Такође, Максимовић одаје признање Радовићу за то што је поставио темеље из којих је никла читава савремена српска поезија за децу, по чему је равноправан са онима који су то учинили на пољу тзв. озбиљне поезије, а први је о њему запажено писао Милован Данојлић, враћајући га са периферије на главни књижевни ток.

Такође, у свом реномираном „Колу”, Српска књижевна задруга објавила је и збирку текстова митрополита Амфилохија Радовића (7. 1. 1938 – 30. 10. 2020) „Пламен божествени у ништавом храму”, са предговором Микоње Кнежевића. Текстови митрополита Радовића сабрани у овој књизи, делу врхунског теолога и интелектуалца, исечак су из његовог богатог литерарног опуса, а њихова суштина је брига за човека и заједницу којој припада. Највећи део настао је у раном периоду његовог стваралаштва, када се може сагледати како се „подвиг једне личности постепено претапао у саборни подвиг”, ка свести о слободи у култури и духовности, као и на плану црквеног, друштвеног и политичког живота. Митрополит Радовић је писао о Косовском завету, о светосављу као филозофији живота, о односу човека према Богу, о књижевности и култури.

Занимљиво је његово виђење личности и саборности у Егзиперијевом „Малом принцу”:

„Фабула ове бајке скрива у себи једно изузетно дубоко богословско тајнозрење, толико дубоко да чак ни многи теолошки трактати и списи нису овој бајци ни примаћи. Тај Мали, тајанствени Принц, који се однекуда појавио, како каже бајка, имао је своју ружу, како се каже у тексту, ’рођену када и Сунце’ на својој звезди… Нисам читао литературу у вези са бајком Антоана де Сент Егзиперија о Малом Принцу и не знам каква све постоје тумачења ове бајке. Што се мене тиче, она открива ону најдубљу библијску истину која је истовремено и најдубља истина живота. Та истина гласи: бића су нешто, бића постоје једино ако су вољена и ако воле. А то, пренесено на творевину – свет, људска бића, сва бића, на историју – прошлост, садашњост и будућност значи: творевина и све што у њој постоји – постоји јер постоји вечна Љубав, онај који јесте, јер постоји онај који је творевину, биће и бића заволео својом вечном љубављу; онај који је, по речима Егзиперијеве бајке, ’припитомио’ бића; онај који се жртвује за свој љубљени цвет, за своју љубљену ружу, на некој малој планети његовој”, писао је митрополит Амфилохије.

У „Колу” је штампано и аутофикцијско прозно дело Драгана Хамовића „Род ораха”, као руковет прича о одрастању и детињству у родном Краљеву, близу манастира Жиче и реке Ибра, о сећањима из једног лепог и „меког језгра” живота окруженог књигама у витринама и драгим лицима, о чему говори и цитат: „Живот протиче у намицању крова или заклона. Али су зидови дома хладни без топлокрвних додира блиских дахова и телеса. Међу својима постајемо Велико Једно.”