Легендарни кантаутор Ђорђе Балашевић преминуо је током лечења од ковида 19 у Клиничком центру Војводина, потврђено је РТС-у.
Остаће упамћен као један од најплодоноснијих уметника на овим просторима, музици која је премошћавала генерације и неким од најлепших балада, попут „Јесен стиже, дуњо моја“, „Не волим јануар“, „Не ломите ми багрење“, „Д-мол“, „Прича о Васи Ладачком“ и многим Пре неколико дана примљен је на Инфективну клинику где је лечен од упале плућа изазване ковидом 19. Пре тога се лечио код куће, али му се стање погоршало па је морао да буде пребачен у болницу.
Ђорђе Балашевић рођен је 11. маја 1953. године у Новом Саду. Каријеру је започео 1977. године са групом „Жетва“, која је први успех забележила исте године песмом У раздељак те љубим.
Наредне године напушта групу и са Верицом Тодоровић формира „Рани мраз“. Убрзо избацује неколико хитова којима је остварио пуну уметничку афирмацију.
Са Биљом Крстић и Бором Ђорђевићем снимио је песму Рачунајте на нас, која је постала својеврсна химна генерације
Соло каријеру започиње 1982. године албумом Пуб, који је забележио велики успех. Те године одржао је и свој први концерт у препуном Центру „Сава“. Већ наредне објављује плочу Целовечерњи тхе кид, а 1984. у сарадњи са ТВ Нови Сад снима филм Целовечерњи Кид.
Огроман успех постигао је албумом Бездан 1986. године, на којем су се нашли неки од највећих хитова, попут балада Не волим јануар, Не
Не ломите ми багрење и Бездан. Балашевић је и сам рекао да му најплоднији део каријере почиње овим албумом.
Следећи албум Панта реи наишао је на лоше критике и пријем, али се искупио наредним Три послератна друга, који је постигао велику успех. На њему се нашла још једна од његових култних балада – Д-мол.
Када су почела трвења и подела СФРЈ, Балашевић је у колумни за Радио-ТВ Ревију правио веома оштре критичке осврте на сва политичка дешавања у земљи. Ратне године проводи склоњен од јавности, избегавајући мобилизацију.
Албум Један од оних живота издаје 1993. године, инспирисан трагедичних годинама распада Југославије и ратова.
Балашевићеви концерти из тог периода постали су својврсна чистилишта за окупљање младих, на којима је између песама износио своје критичке ставове на рачун актуелне власти. После нешто дуже паузе, 1996. године издаје албум Напослетку, већином снимљен уз акустичну пратњу „Гудача Светог Ђорђа“.
На прелазу у нови миленијум, Балашевић објављује свој десети албум Деведесете који је био инспирисан деценијом ратова, санкција, бомбардовања и немаштине. Са ње се издвојила нумера Живети слободно, која је постала химна демонстраната.
Осећајући да публици дугује љубавне песме, које су потпуно изостале на претходном албуму, Балашевић 2001. објављује албум Дневник старог момка, са 12 песама од којих свака носи женско име.
Албум је посветио својој супрузи Оливери, а прва слова сваке песме формирала су реченицу „Оља је најбоља“.
Фото Новости, Д. Дозет
