У својој родној кући у Чачку преминуо је у 92. години Антоније Ђурић – писац, новинар, публициста и аутор култне драме “Солунци говоре”.
Рођен у Сјеници, 21. јануара 1929, био је српски новинар, књижевник, историчар и публициста. Гимназију је завршио у Ужицу. Због писања против комунистичког режима, робијао је седам година у сремскомитровичком затвору, у исто време као и Стеван Мољевић који је преминуо у затвору, Ђуро Ђуровић, Војин Андрић, Коста Кумануди, Драгић Јоксимовић, који је такође преминуо у затвору, Сава Банковић и Борислав Пекић.
После изласка из затвора, како се подсећа у објавама, највећи део свог радног века провео је радећи као новинар у „Експрес Политици”. Био је једини новинар у „Политикиној” кући који је јавно исказивао своја православна и српска национална убеђења.
У “Експрес Политици”, је објавио фељтон “Солунци говоре” 1978. године. Само три сезоне касније, створена је култна позоришна представа на сцени националног театра, која је доживела више од 350 извођења. Од ње је деценију касније настао и истоимени телевизијски филм, а сва ова остварења допринела су да кроз аутентична сведочанства јавност више сазна о великим јунацима – Великога рата.
По његовој култној драми „Солунци говоре” направљен је 1990. године и истоимени телевизијски филм, а он је био сценариста. Био је члан Удружења књижевника Србије. Ђурићева дела су „Солунци говоре”, „Крај Мораве долина наде”, „За част отаџбине”, „Обавештајац каплар Милоје”, „Жене солунци говоре”, „По заповести Србије”, „Равногорци говоре”, „Црвена куга” (три тома), „Јуриш у поробљену отаџбину” и „Топлички устанак”.
Ђурић је написао двадесет шест књига, поред “Солунаца” пажњу је привукла и његова трилогија “Црвена куга”, као и потресно сведочанство о пожртвованости бранилаца Београда у Првом светском рату, под називом “За част отаџбине”. Запажен успех постигла су и дела “Крај Мораве долина наде”, “Обавештајац каплар Милоје”, “Жене солунци говоре”, “По заповести Србије”, “Јуриш у поробљену отаџбину”…
Био је члан Удружења књижевника Србије и добитник највишег одликовања Српске православне цркве (2008) Ордена Светог Саве. Том приликом, истакнуто је да је Ђурић “сав свој живот ставио у службу имена Божјег и достојанства имена српског, светосавског и православног, што је посведочио не само уметничким радом него и животом”.
О његовој књизи „Црвена куга“ у којој се на упечатљив начин говори о комунистичким злочинима и непочинствима, о томе како су комунисти сатирали духовно и физичко биће српског народа, монтираним суђењима, тамничком тортуром и масовним стрељањима, Душан Ковачевић је рекао: „Имао сам осећање док сам читао књигу Антонија Ђурића да бих волео да то није истина. Неке делове сам читао по два пута, јер сам мислио да их нисам разумео читајући први пут. Једноставно говорећи, ова књига мртвих ми личи на ручни споменик. Пошто споменика нема свако ће узети ту књигу и носити је са собом. То је од папира, није од камена, али су ту уписана имена оних којих треба да се сећамо.“
И поред тога што је за свог живота Антоније Ђурић од комунистичког система био скрајнут он је ушао у антологију српских писаца и српских величина. Од Антонија се могло доста научити и на њега се у много чему угледати. Био је и остао пример непоклека и један од ретких људи који није узмицао пред проблемима нити се од њих склањао. Као човек који је био увек спреман да помогне другом, Антоније ће остати у сећању многих који ће узносити молитве Господу да га Он, коме је верно и предано служио, сачува у свом вечном памћењу.
