Субота је. Августовско јутро. У луци се, на везу, већ налази оријашки брод-хотел. Тихо је допловио у свануће, висином надмашује которске бедеме, палате, цркве, звонике… Гости ће ускоро испунити риву, нагрнути ка вратима спрам мора, кренути у полудневни обилазак града чија се историја мери на векове. 

Домаћи пак у ово доба иду на “меркато”. Невелики пијац је смештен уз спољашњу страну зидина. Камене тезге су пуне сваковрсне робе, продавци је хвале, купци загледају поврће, воће, млечне производе, маслине, пршут, свеже уловљене рибе… Чини се да се сви познају, жагор расте… 

Фото В. Данилов 

Само што смо ступили међу тезге, моја пријатељица, мештанка, нагло застаје, дужи врат, окреће се око себе као да једним јединим погледом жели да сагледа укупну понуду пазарног дана… И каже: “Нико није дошао из Грбља…” Занима ме зашто, да није неки празник, слава или слично… Моја пријатељица сведено одговара: “Мора да је неко умро, па су сви отишли на саучешће, или се спремају за сахрану…” 

Збиља. Неколико тезги је сасвим празно. Неко је умро у Грбљу, удаљеном од Котора свега пола часа вожње колима. Неко је умро у неком од двадесетак грбаљских села и заселака, у том плодном пољу где се одувек живело од башти или маслина, јер је тамо, кажу, најмања разлика између дневне и ноћне темпeратуре. У већ претоплом старом граду сигурно има рођака, братственика или пријатеља, оних који тачно знају ко је тај кога у Грбљу више нема. А они који за смртни случај до сада нису чули, сада сазнају – пошто нико од Грбљана није изашао на пијац, сви се спремају на тамошње саучешће или сахрану. Зна се то, сада знам и ја, само по томе што је неколико камених тезги у пијачном обиљу – сасвим празно. 

Са пријатељицом обилазим “меркато”. Бирамо робу, прсти су нам улепљени од сласти, јер смо пробали распукле зреле смокве… Пунимо цегере везама жућенице и петрусина, мрсом на кришке и кашике, додајемо тек за шаку жижула, на комад модрих баланцина, на режањ пршута, загледамо се очи у очице са рибама, одскаче тас супротан тасу са посудом пуном плавих гавица захваћених из “кашете”, док се из ње још увек цеди море, вода залива… 

Обилазимо невелики “меркато” једанпут, двапут, чак и трећи пут, јер ме бујање живота мами, па се досећам да бих могао да пробам и од овога или онога… Али, чудно је, у том обиљу увек изнова скрећем поглед ка празним каменим тезгама Грбљана који нису дошли на пијац, јер је неко тамо умро, никада нећу сазнати ко. Истина је да околни продавци шире робу и по неочекивано празним местима, али не сасвим, не толико да се не би видело ко није изашао на тај један једини пазарни дан у седмици, од кога после у многим грбаљским кућама чељад живи током читаве недеље… Празнина ће да зарасте у поврће и воће тек наредне суботе, када Грбљани дођу и изнова понуде своје производе… Живот ће се наставити, сећање на смрт ће тада мало да умине. До нове смрти и нове празнине. 

Пошто смо обавили куповину, са пријатељицом се прикључујем мимоходу туриста који навиру из брода-хотела, полако се удевају кроз Врата од града. Имају пола дана за ове овде срезане, један на друге сложене векове. Затим ћу, са пријатељицом, међу древним зидинама седети уз кафу. Иако је стари град препуњен људима, иако је мој цегер пун, иако кафа коју пијемо има пун укус, имам осећај да неко, нешто, недостаје. Тај тамо човек у Грбљу, готово па митском пољу изобиља. За кога знам само зато што су неке тезге тог суботњег јутра остале празне.

Горан Петровић (Вечерње новости)