Академик, проф. др Каплан Буровић је познат не само као научник, албанолог, већ и као књижевник, романописац, новелиста, па и приповиједач. Прву своју приповијетку је објавио 1953. године на Цетиње, на страницама часописа СУСРЕТИ, гдје је радосно дочекан и подржан од главног уредника Радоње Вешовића.

Каплан Буровић фото Раде Бакрачевић

Године 1968. објављује и своју прву збирку приповиједака и новела, а пошто је три године прије објавио свој фамозни роман ИЗДАЈА, који ће ставити у покрет не само титоистички Београд, већ и енверистичку Тирану, обе клике заједно и из истих разлога, али и свака од њих сама за себе и од својих посебних разлога. Албанци су и преко медија изјавили да је овај роман експлодирао Енверу Хоџи у руке као динамит, док се Титоисти још нису прононцирали, ма да су га на територији Југославије забранили и хапсили све које су ухватили са тим романом у руке.

Пошто је емигрирао у Албанију, гдје му нису дозвољавали да било што објави на свом српском језику, почео је да пише и на албанском језику, али третирајући југословенску тематику.

Године 1965., поводом 20-те годишњице ослобођења од нази-фашистичких окупатора, албанске власти су расписале национални конкурс за књижевна и остала умјетничка остварења. Многе истакнуте албанске личности, посебно књижевници, позвали су Буровића (Познат међу њима псеудонимом Капллан Ресули), да узме учешће на том конкурсу. Тада им је он отворено рекао да није дошао у Албанију да конкурише албанским књижевницима. Био је међу њима и тадањи највећи књижевни критичар Рази Брахими, који му је тражио за конкурс управо роман ИЗДАЈА. Пошто је био у жири за роман, гарантова му да ће бити награђен.

-Не, не, друже Рази, нисам дошао да конкуришем албанским књижевницима! Моје мјесто конкурисања је тамо, у Југославији.

Преко свију напаствовао га књижевник Вехби Скендери, који га најзад и убједи да пошаље за конкурс, ако не роман, бар једну новелу, у најмању руку једну приповијетку.

Немајући куда од ових навала, а и да га не би прекорили да се, као југословенски књижевник, ограничава од њих, одваја, даде у руке Вехбији приповијетку ШУТА, пошто је он био и пресједник жириа за приповијетке.

Ова је приповијетка написана директно на албански језик, а тематиком из народно-ослободилачког рата (ДСР). Мјесто збивања догађаја није одређено, али се од имена њених личности може закључити да је Албанија, ако не и која југословенска област, настањена од албанске дијаспоре.

Вехби Скендери додјјељује приповијетци прву награду, не знајући ништа о борби коју, иза кулиса, воде албанске власти против овог југословенског политичког емигранта. Листа награђених враћа се из ЦК Партије рада без имена Професора Буровића, па се као таква и објављује. Револтиран, Вехби Скендери, који га обожавао због романа ИЗДАЈА, објави му ту приповијетку у мјесечној ревији YLLI Br. 2, Тирана 1967, гдје је он радио као редактор те рубрике. Шта више, и илустрована од познатог сликара Ћ.Призрени.

Коинцидирало је објављивање те приповетке са Пленумом Савеза књижевника и умјетника Албаније, март године 1967., на којему је Професор Буровић јавно денонцирао да га персекутирају, да му медија ништа не објављују. То је потресло Пленум, док оне, који су му инсценирали тај третман и спремали му ликвидирање, учини да побијесне.

Одмах послије Пленума, банда на власт убацује свог најамника из Љушње, звани Гори Прифти, који чини “критику” тој приповијетци. Објављују му је у ревији YЛЛИ Бр. 4, исте те године, а пошто су избацили из Партије, па и интернирали, Вехби Скендери-а.

Послије двије године, у листу ДРИТА, дана 05.01.1969, Анастас Кондо, тада књижевник и кадар Министарства Просвијете и Културе, кандидат за члана ЦК ПРА, објављује своју приповијетку под насловом RRUGËS, MIDIS NJERËZBE TË THJESHTË (ПУТЕМ, МЕЂУ ОБИЧНИМ ЉУДИМА), гдје нам говори за једног инжињера, који бјеше премјештен послом из Тиране у покрајинском градићу QYТЕТИ СТАЛИН (Албански СТАЛИНГРАД, пре се звало Кучово, српске етимологије). Тада је Енвер Хоџа, под маском одласка за рад у базу, удаљавао из Тиране све непожељне, слао их по покрајинским градићима, а одавде и по селима, тобоже за годину дана, па и за две и три, у ствари или за стално, или док се полицијски не обраде и приправе за хапшење.

Инжињер друга Анастаса, пошто је провео у албанском Сталинграду одређени рок, креће отуда за у министарство, да тражи повратак у Тирану, свој родни град, где је био послом до дана одласка “у базу”. У аутобусу, којим је путовао за Тирану, били су и неки радници, који су оставили своје радно мјесто и своје породице, као и он, и путовали су за негдје далеко, у некаквој провинцији, да раде “у бази”. Прислушкујући са пажњом разговор радника, инжињер постаје свијестан са каквом то високом свијешћу и револуционарним полетом мисле и раде они, обични радници, па рефлектира и осјећа се постиђен од себе самог, зато што је кренуо да тражи повратак у Тирану. Значи, покајао се и повратио се у Албански Сталинград, на посао, па је написао о свом покајању и чланак за новине, своју исповијест о недостојним мислима, које су га за час биле обузеле.

Другим ријечима, ви, који сте премјештени из Тиране и из градића, по селима Албаније и коперативама, гдје људи не стижу да се поштено наједу ни кукурузног хлеба, одвојени од својих породица и радећи не по својој професији, већ (и са дипломом универзитета!) неки обичан физички рад, заједно са интерниранима и тзв. “декласиранима”, оставите сваку наду да се опет вратите у свој град, па повуците тамо и своје породице, жену и дјецу, ако нећете да живите одвојено од њих, ако нећете да вам се породица распадне, жена и кћерке проституирају…

У приповијетци ШУТА не говори се о неком инжињеру, ни о човјеку високо образованом, па ни о послијератном животу. Нема код главне личности ове приповијетке ни извитоперене високе свијести, нити лажног револуционарног полета. Професор у њој говори природно за једног неписменог сељака, звани Нуе Ђони, јадног, сиромашног чобанина коза, и за његову козу звана Шута, једину личну козу стада његовог села, које је он чувао сваки дан уз сасвим малу наплату од оних чије су остале козе. Штовише ни мјесто, па ни држава гдје се одиграва радња нису одређени. Тако Албанци могу узети, па су и узели, да се радња одвија код њих, у Албанији, али то слободно могу узети и Југословени на себе, да се радња одиграва код њих, у Југославији, утолико више јер и име козе – Шута је српске етимологије.

Док је он чувао козе обронцима планина, наилазе на њега партизани, уморни, раздробљени, рањени у ратним окршајима са фашистичким окупаторима земље, гладни и жедни.

Командан партизанске чете тражи од њега једну козу или јарца, да га закоље и нахрани своје партизане.

Видећи у каквом су јадном стању партизани, он им, послије малог двоумљења, даје своју једину козу, којом је до тада хранио своју породицу.Ту су козу са нестрпљењем чекала у колиби његова дјеца, и она гладна и жедна ништа мање од ових партизана.

За његову дјецу та је коза била не само хранилац, већ и члан њихове породице. Са њом су она живела не само под истим кровом, већ су са њом и спавала. Она им је била као њихова сестра, као њихова мајка.

Гледајући како му је кољу и једу гладни партизани, чобанина заболе срце, смрче му се, али се одмах прибра, мисљећи на њихову борбу и самопожртвовање за ослобођење домовине, мисљећи да су и они дјеца својих родитеља.

Прије поласка, командант партизанске чете даде чобанину једну писмену потврду за уступљену козу и рече му да се послије ослобођења пријави њајближим народним властима, јер ће му је исплатити.

Све друго у приповијетци Професора и у приповијетци Анастаса Кондо, како у мотиву, тако и у идејном плану, је исто. Разговори радника убједише инжињера да се покаје и врати на посао, док чобанин, чекајући на ред да га прими пресједник народног одбора и да му исплати козу, слуша разговоре родитеља погинулих партизана, који чекају да отпочне скупштина ратних ветерана, војних инвалида и родитеља погинулих. Гледајући у црно одевене мајке и ратне инвалиде, ко без руке а ко без ноге, са још увек неизлеченим ранама, слушајући њихове разговоре о погинулим, међу које спомињу и команданта чете, који му је дао признаницу за козу, чобанину се опет стегну срце, осјети исти бол као и онда кам му заклаше Шуту, па стегну признаницу грчевито, међу прсте, и несвијесно, сасвим несвијесно, инстиктивно поче да је дроби. За час одахну, а затим се диже и врати својој колиби са неизбрисивим утисцима и речима родитеља, који су дали том рату своју дјецу, многи и своје једине синове, па и кћерке, ко руку а ко ногу, да не говоримо о онима тешко и лако рањеним, да не говоримо о онима који су положили и своје животе.

Како видите, Анастас Кондо није учинио ништа нарочито, оригинално. Са идејом и мотивом Професорове приповијетке у вези рата, написао је приповијетку за послератни живот свог народа, у служби једне нове, социјал-фашистичке банде, која је узурпирала народну власт и пролетерску диктатуру претворила у личну диктатуру свог führera, у социјал-фашистичку диктатуру. Тако, оно што нам је рекао Професор за обичног сељака, чобанина, из краја године 1944, одмах по свршетку рата, Анастас Кондо је рекао то за свог инжињера из године 1969. Пуних 25 година послије рата и Нуе Ђона !!!

Плагијати су разноврни: они могу бити дословна копија и присвајање дјела другог, али могу бити и само дјелимична копирања, присвајања, па и само присвајања замисли, идеја и тема, мотива. Често идеје и мотиви су важнији. Они су темељи и колоне дјела, пошто се дјела на њих и ослањају, на њих се и одржавају. Без идеја и мотива нема ни дјела.

“Али ово и нема тако велики значај,- пише Професор Буровић прије једно десет година.- Моја дјела, и без икаквих измјена, којима се свиђају, могу их објавити и својим именом. Ја сам и сâм нудио другима на поклон моја дјела, јер немам пара да плаћам њихово објављивање, а због медијске блокаде ниједна издавачка кућа ми их не преузима на себе за издавање, нити ми их ко спонсорише, па ни најмању помоћ не пружа.

Са друге стране,- наставља Професор,- док немам ништа против тога да моја дела објаве други својим именима, нека нико и не покуша да своја дела објави мојим именом, јер са овиме се не слажем. Не кажем ово тек онако, реда ради: један македонски јако познати књижевник, потписао је своју кландестину поему псеудонимом, које асоцира на моје име! И то управо у оно вријеме, када ме УДБ-а прогањала за моју поему БОЈАНА !

Значи, како нагласих, ово за мене нема неки значај. Од значаја је дочек моје приповетке и став који су заузели према приповетци А.Кондо,”- закључује Професор.

Док су његову приповијетку искритиковали управо за њену идеју и рекоше нам да “искривљава” реалност, пошто Професоров неписмени чобанин, године 1944(!) – према њима – био је свијеснији, са много вишом свијешћу од инжињера Анастаса Кондо, и то – овај – године 1969(!), приповијетку друга Кондо не само што не искритиковаше ни за имитацију Професорове приповијетке, јер за идеју никако, већ насупрот, лично Енвер Хоџа хвали је и узима је као пример са значајем од “прве руке” за “идеолошко васпитање самих књижевника и умјетника”1), који се од њега из године у годину премештају из градова по селима, одвајају од својих породица и приморавају се да физички раде за кору насушног хљеба.

Што је истина, овом приликом, Енвер Хоџа, који је сигурно од времена прочитао Професорову приповијетку, додаје и ово:

Në qoftë se nga një procedim i tillë ndonjëri…mund të përvetësojë e shfrytëzojë mendimet e autorit (tjetër), fundja le t’i shfrytëzojë, ai që përpiqet të kopjojë dhe të rrojë me “mend hua” nuk mund të shkojë gjatë, se s’bën prokopi”.2)

“Ако из које такве процедуре когод…може присвојити и искористити мисли (другог) аутора, на крају крајева нека их искористи, онај који настојава да копира и да живи са “позајмљеном памећу” не може дуго да преживи, јер од тога нема користи”.

Мало спетљана мисао, али је јасно да он одобрава плагијат.

Ово за нас нема неку важност. Али јесте, важно је и те како што се из овога види да је овај Енвер прочитао приповијетку Професора и схватио да је његовом дјелу учињен плагијат.

Преко свега важно је и од посебног значаја то што је Гори Прифти убачен од банде на власти да му “искритикује” приповијетку. Све је намјештено, инсценирано, само један беочуг у бесконачном ланцу најантизаконских третирања, провоцирања и полициске најпрљаве, најкриминалније обраде, која је учињена овом Професору, не само са циљем његовог денигрирања и обмане, увођења у свакојаке странпутице и засједе, већ и са циљем компромитирања и рушења његовог ауторитета, публицитета, кредибилитета и персоналитета. Тако се он провоцирао и полицијски обрађивао, да би се овим третманом изложио мобингу прије свега, а затим – полазећи од овог третмана – да би прихватио понуду њиховог провокатора Весељ Балеци “да емигрирају”. Косовац В.Баљеци је требао да им га доведе у засједи, гдје су га Енверовци очекивали. На тај начин и тако – тиме, планирали су да оправдају његово хапшење, али им то не упали, пропаде, као што су им пропале и многе друге провокације, па и провокација да убије супругу и дјецу. Годину-двије прије њега учинили су ово и са књижевником Биљаљ Џафери!, али им овај склизну кроз прсте и пређе границу.

И одређивање Гори Прифта да потпише ту “критику”, није учињено случајно. (Постоји могућност да ту критику није написао он, да ју је написао сам Исмаил Кадаре, за кога је сада документирано да је узимао активно учешће у писању чланака управо против Професора, а која је потписао и објавио његовим именом, Професоровим !). Гори Прифти, не само до тада, већ ни послије тога никад никакву критику није писао ни о чему и ни о коме. У Љушње, где је живио Професор до дана хапшења, Гори Прифти је био познат као хулиган. Аутори овог инскенирања сигурно су очекивали да Професор каже коју ријеч том хулигану и да тако провоцирају какав скандал, који би искористили бандити за Професорово компромитирање.

Иако није знао ништа за позадину ових провокација, полазећи само и само од тога што је Гори Прифти у граду био познат као хулиган, Професор није нагазио на ту њихову трулу даску, није насјео: као што није прихватио предлог Весела Балеци за емигрирање, и њиховом хуљигну ни најмању ријеч није рекао, иако му је сваки дан излазио као случајно пред очи.

Иако су му провокатори одмах подали лист ДРИТА да види плагијат Анастаса Кондо, иако он то није схватио као провокацију, ни на адресу “друга” Кондо није упутио нити изговорио са било ким ни једну једину ријеч. Правио се као да није схватио да је његовој приповијетци учињен плагијат, док су они очекивали његов исказ, спремни да се сурвају против њега да им он неосновано оптужује њиховог књижевника социјалистичког реализма, “комунисту”, кандидата за члана Централног Комитета њихове “комунистичке” Партије рада.

Професор пише: “Албанска банда на власт претрпјела је неуспех у низ својих провокација, свињарија и злочина против мене, док им је време, како се јасно види и из њихових самопризнања, раздрало и раздире им свакодневно маске. После овога, Енвер Хоџа може да се буса у прса за законитост, правду, па и за марксизам-лењинизам. Преко свега да претендира и ово: “Ne asgjë nuk kemi kopjuar nga të tjerët…”3  “Ми ништа нисмо копирали од других…”

Сем поменутог Анастаса Кондо, Професору Буровићу су учинили плагијате и многи други албански књижевници, посебно послије његовог хапшења, мисљећи да никада неће изнети живу главу из затвора. А ако је и изнесе, да се неће жив чути и да тако нико неће сазнати за њихове плагијате.4)

Данило Данчетовић

___________________

1) HOXHA, Enver: VEPRA, tom 40, Tirana 1983, str. 326-327.

2) Iden: str. 329.

3) HOXHA, Enver: VEPRA, tom 47, Tirana 1985, str. 389.

4) О плагијатима који су учињени дјелима Професора Буровића писали су неколико њих, од којих су најкомпетентнији Светлана Капетановић и Беса Мунела. Као плагијаторе оне спомињу Анастаса Кондо, Петро Марко, Исмаил Кадаре, Xхевахир Ллесхи, Агим Гјакова, Ллазар Силиq, Хајро Улqинаку, М.М. (овај је један албански пријатељ Професора, па их је он замолио да његово име не изнесу у јавност!), Петрит Рука, Антон Никë Брисха, Петраq Колевица, Кастриот Мyфтарај и читава група албанских аутора, који су се чопоративно дигли против Исмаила Кадаре са оптужбом да је лагао Албанце и читав свет да је тобоже написао дисидентну поему PASHALLARËT E KUQ (ЦРВЕНЕ ПАШЕ). Међу њима је и књижевник Фатос Лубоња, иначе Професоров колега из затвора у Бурелу, гдје је стигао као идео-поклоник Исмаила Кадаре и, окренуо се против њега, пошто га Професор освијестио ко је и шта представља овај Кадаре у њиховом, албанском животу.