Од самог старта, био је по мери вере, оних који су на њега типовали. И они су се као пајац у мантији заклињали у Тита и Партију. Њихов Символ вере представљали су стихови :

“ Ја сам млади комуниста Титов борац против Христа”. Нажалост није усамљен. Повампирени клепто комунизам опијен материјалним поново насрће на изворну Христову веру.

Распоп Мираш Дедејић

Коначан обрачун са једином “нереформисаном” српском нациоланном институцијом се захуктава.

Разбијањем Српске православне цркве у Црног Гори нестаће не само изворна Црна Гора, српство као њен аксиом, већ ће се створити унијатска наказа, што потврђују транспаренти и препеви усташких песама на Цетињу.

Комунисти су православну цркву, по преузимању власти, преко Савезне верске комисије и Свештеничког удружења, ставили су у џеп. По својим критеријумима биран је Синод и Патријарх. Претходно су ликвидирали на стотине свештеника и десетак владика. Међу њима и митрополита Јоаникија Липовца, која је након зверског мучења на Букуљи,уморио Циле Ковачевић комунистички егзекутор из Грахова код Никшића. Циле и његова браћа нису опростили оцу, старом ратнику, што је примао пензију од окупационих власти. Циле је пред читавим селом, за пример, пуцао оцу у чело. Данас оцеубице поново прете. Пајац са белом паном са насловних страна хрватског Јутарњег листа поручује :” Уколико Закон не заживи у Црној Гори ће избити грађански рат”!

Наредба Митрополита Данила

Генеза цепања српске цркве почела је стварањем од Скопске митрополије и Охридске епархије – Македонску цркву. Исти сценарио је спреман и у Црној Гори. Пајац са белом паном требао је да буде главни протагониста. Испречио се Бог и жилави митрополит Данило Дајковић. Митрополит Данило је тадашњег свршеног богослова Мираша одбио да постане суплент Монашке школе у Острогу на чијем челу се налазио јеромонах Иринеј Гавриловић, данас патријарх српски. Свети Синод СПЦ је силом, по налогу Удбе, инсталирао Мираша за суплента. Мираш је обавио задатак и Монашка школа је убрзо затворена.

Шесдесетих година прошлог века комунисти су изазвали раскол у Српској цркви у Америци и Европи. Штанцовањем пробушених мантија у клир су убацили на десетине и стотине агената. Један је чак носио и кодно име Пабло. Показало се да је по много чему личио на мексичког нарко боса. Само за разлику од Ескобара који је делио сиротињи капом и шаком наш Пабло је волео да дарује младиће са којима је блудничио. На крају су га склонили без санкција и истраге о оргијањема са трагичним последицама. Ни Пабло ни Пајац са белом паном, претендент на свети престо светог Петра Цетињског нису усамњени. Извесни оперативац Удбе Жељко Бартоловић у својој књизи “ Пробушена мантија” на дискретан и добронамеран начин је описао како је Служба бушила Цркву. Православну нарочито. У књизи “ Чувари Југославије – сарадници УДБЕ у БиХ”, Иван Бештић открива на стотине доушника у мантијама.

Један од њих, чији је досије нестао са Богословског факултета у Београду, Мираш Дедејић, развратни распоп из Рима са неутврђеном годином и местом рођења, јер му је служба по потреби издавала документа, те је у једној исправи рођен8.јуна 1937 у Зеници, да би касније то преиначили да је рођен у Рамовим Ждријелу општина Жабљак 10.маја 1938. године. Пајац данас постаје регионални кловн у црвеној мантији са белом панакамилавком коју је као слободарски симбол носио Његош. Он је белу пану, донео из Петрограда где је и хиротонисан. Тврдње присталица аутокефалности да бела панакамилавка симболизује аутокефалност су неодрживе због чињенице да митрополити у Московској патријаршији на глави носе белу камилавку.

Не тако давно свештеник из Рима, Мираш Дедејић је у интервјуу италијанском “ Ил Пополу”, Туђмана ословљавао “славенским Хитлером”, Дубровник несуђеном црногорском престоницом, Милошевића херојем који је “пуно учинио за Србији, ујединивши је са Војводином и Косметом”. Данас парацквени пајац гостује, као некада “пророчица” Клеопатра по разним медијима у региону, те у духу свога шарлатанства беседи да је Алах један, да српски попови чекају ред да пређу у његову цркву…

У усташком “Хрватском тједнику”, Дедејић српској цркви прети Хагом.

Мноштво докумената објављених пре две деценије у књизи “ Црња и Гора” управо потврђују намеру УДБЕ да оснује Црногорску цркву, као и улогу црквеног доушника Мираша Дедејића у тим плановима.

Узор из Скопља “програм о формирању Црногорске аутокефалне цркве”

У прилогу овог текста може се видети факсимил прве странице “програма о формирању Црногорске аутокефалне цркве” по узору на Македонску цркву, који 21.02.1978. године потпредседник Извршног већа СР Македоније Трајче Груески шаље колеги потпредседнику ИВ Црне Горе Радивоју Брајовићу.

У строго поверљивом допису Савезног секретаријата за иностране послове – Оделења исељеништво и емиграцију, под бројем 426/2-75, упућеном ИВ Црне Горе стоји : “ Конзулу Генералног конзулата СФРЈ у Торинту, другу Веселиновићу, свештеник Раца Јакшић, поред осталог, изнео је да се у Београду,наводно, ужурбано припрема именовање, извесног Мираша Дедејића за црногорског митрополита. Овим би се, како каже свештеник Јакшић, Српској православној цркви задао још један ударац, односно представљало би почетак реализације режима за додјељивање СПЦ и у Црној Гори. Од патријарха Германа је, према његовим информацијама, тражено да се не супроставља таквој номинацији. ( каква коинциденција примедба М.В.) Говорећи о Герману, Јакшић је тврдио да је недавно саслушан због изјаве којим је негирао постојање црногорске нације”.

У овом допису помињу се односи између “расколника” и федералиста у Канади и Северној Америци где се фаворизује УДБИН кандидат владика Фермикијан.

Да је Дедејић један од раснијих агената Удбе унутар цркве сведочи и његово писмо од 11.2.1985 године упућено Божидару Тадићу, председнику ИВ Црне Горе у коме тражи сусрет, нуди сарадњу, тражи новац и у пост скриптуму наглашава: “ Са Цетињом немам нити желим имати никакве везе, а о цетињском владици Данилу спремам посебан елаборат.”

Председик Црне Горе или Црногорски Потемкин, попут кнеза Потемкина који је не само осујетио намеру Светог Петра Цетињског да се сусретне са царицом Катарином, већ је наредио да га протерују из Русије, данас из Црне Горе покушава да протера српску цркву.

Попут Крста Лековића деценијама сиву иминенцију српске патријаршије и самог патријарха Германа, творца и градитеља Македонске цркве, Црногорски Потемкин данас покушава да сагради исти такву творевину под изговорим обнове аутокефалности црногорске православне цркве.

Мишо Вујовић (ИН4С)