Још је Меша Селимовић примећивао везу између броја синонима у речнику и слике света приказане у њему, па је запазио да у Вуковом Рјечнику највише синонима имају речи које сликају сиромашан народни живот: „најести се”, „тући”, „ударити”, „рука”, „јадан”. И у Ћосићевом „Српском речнику синонима” чак три од ових пет речи имају богату синонимију („тући”, „ударити”, „јадан”)
Да ли је реч „рука” значењски супротстављена речи „нога”? Да ли се „брду” супротставља „равница” или „долина”? Која је реч супротна именици „човек” – „нечовек”, „животиња”, „Бог”, нека четврта или ниједна? Да ли „кућа” значи баш исто што и „дом” и да ли је „осећајан” исто што и „осетљив”? Када би наука имала прецизне и јединствене одговоре на ова питања, вероватно би било више речника синонима, антонима, паронима.
Овакви речници су важни зато што утичу на изоштравање увида у односе међу речима, али и појмовима у односу контрарности или комплементарности, истозначности или сличнозначности, надређености или подређености. Такви речници представљају изврсне приручнике за оне који се српским језиком баве на било који начин, а доприносе и бољем разумевању логичких односа, лексичком богаћењу и истанчавању језичког израза.
Има научника који мисле да синоними не постоје јер се тзв. закон језичке економије противи гомилању истозначница. Други пак мисле да постоје ако се под њима подразумевају само блискозначне речи, а трећима се чини да и те како постоје, јер у синониме треба убројати било које две речи које могу заменити једна другу бар у једном контексту.
Није лако аутору речника синонима ако ни научници немају јединствено мишљење о томе постоје ли они уопште. Давне 1974. године, Миодраг Лалевић је, ипак, објавио речник синонима, а после тога се на тај корак усудио и Павле Ћосић, који је 2017. године, у издању „Прометеја” и „Корнета”, објавио друго издање „Српског речника синонима”. За сада не постоји речник антонима, па ни паронима у српском језику.
Прелиставајући „Српски речник синонима” Павла Ћосића запажамо да нема много речи богатих значењским речима-близанцима. Од 14.200 одредница у Речнику само педесетак има речничке чланке који су дуги пола ступца или мало више од тога.
Од педесетак речи из Ћосићевог речника које имају већи број синонима највећи број чине придеви, затим следе именице, а глагола је необично мало. Међу глаголима са највећим бројем синонима у овом речнику налазе се следећи: „брбљати”, „лупетати”, „лупити”, „мучити”, „ударити”, „тумарати”. Другим речима, српски језик је богат речима за ударање и бесмислено говорење. Глаголи из те две групе добро су познати стручњацима, па и истражени у мастер радовима и докторатима. Често су настали од ономатопеја којима се подражава звук и покрет. Ево неколико синонима за глагол „брбљати”: „блебетати”, „балавити”, „торокати”, „тамбурати”, „млети”, „фрфљати”, „тркљати”, „дромбуљати”, „бубетати”, „лајати”, „нагваждати”, „бунцати” итд.
У неким случајевима, на основу листе синонима утврђујемо на који начин метафоризујемо и себи приближавамо апстрактне појаве. Тако, на пример, на основу синонимског реда глагола „спознати” уочава се да спознају себи дочаравамо као качење, хватање („укачити”, „докачити”, „ухватити”, „ухватити конце”, „дохватити”, „укопчати”) или као обухватање погледом, видом („увидети”, „прозрети”, „видети”, „разабрати”, „опазити”, „сагледати”, „видети јасно као на длану”, „развидети”). Ова двострука метафоризација омогућава кориснику речника, на пример писцу, да изабере начин на који ће представити појам спознаје својим читаоцима.
Највише синонима имају речи за оне појаве које највише привлаче пажњу. Још је Меша Селимовић, вероватно први у нашој средини, примећивао везу између броја синонима у речнику и слике света приказане у њему, па је запазио да у Вуковом Рјечнику највише синонима имају речи које сликају сиромашан народни живот: „најести се”, „тући”, „ударити”, „рука”, „јадан”. И у Ћосићевом „Српском речнику синонима” чак три од ових пет речи имају богату синонимију („тући”, „ударити”, „јадан”). Глагол „најести се” није обрађен („јести” има 17 синонима), а „рука” их има само десетак.
Именице најбогатије синонимима у речнику Павла Ћосића јесу: „доброта”, „љупкост”, „милосрђе”, „раст”, „глупан”, „депресија”, „ђубре”, „зловоља”, „изрод”, „ленштина”, „малодушност”, „снужденост”, „покварењак”. Мeђу именицама је, очигледно, више оних са непожељним значењем, па највише синонима имају „глупан”, „ђубре” (кад означава лошег човека), „изрод”, „ленштина”, „покварењак”. Како је и сам аутор запазио, у српском језику за глупана има 70 синонима, а за паметног човека скоро ниједан. Ипак, пажњу говорника српског језика привлаче и „доброта”, „милосрђе”, „љупкост”, а не само „малодушност”, „снужденост”, „депресија”, „зловоља”. Више синонима, а то значи и више наше позорности, привлаче „туга”, „незадовољство”, „меланхолија” него, на пример, „бес” или речи за нека друга агресивна стања.
Ово је само мали део мозаика о нама самима који се слаже док прелиставамо „Српски речник синонима” Павла Ћосића. Важно је пронаћи кључ за читање речника и видећемо да се они могу разумети и као садржајни уџбеници или узбудљиви романи.
Рајна Драгићевић (Политика)
Редовни професор на Катедри за српски језик са јужнословенским језицима Филолошког факултета у Београду
