У СКОПЉУ ИЗЛОЖБА МУЗЕЈА ЖРТАВА ГЕНОЦИДА „СЕЋАЊА ИЗ ПЕПЕЛА: НАРОДНА БИБЛИОТЕКА СРБИЈЕ 6. АПРИЛА 1941”
Немачко уништење српске националне библиотеке првог дана Другог светског рата представљало је највећи појединачни ратни злочин над културним наслеђем у читавој Европи у раздобљу од 1939. до 1945. године
„Када смо, пре скоро двадесет година, у позну јесен 1997, моја девојка и ја у шетњи скренули из увек бучне Кнез Михаилове улице ка Савској падини, нисмо ни слутили да ће место на које ћемо стићи умногоме обележити наше животе. У пријатном разговору, лагано смо корачали низ Улицу краља Петра, Саборне цркве моћног, барокног звоника, и здања Патријаршије српске, све до куће у којој је некада живео знаменити математичар Михаило Петровић. Стигли смо и до лепе, калдрмисане улице – Косанчићевог венца. Зашавши дубље у истоимени сеновити кварт, низ Задарску и Сребреничку улицу, нашли смо се у средишту тог мајушног градског језгра и угледали огромну шупљину у тлу, очигледно вештачки кратер неправилног облика. Иако је већ увелико владао мрак, приметили смо, по његовим ивицама, остатке зидова и подова неког здања. Сквер је делом био оивичен жичаном оградом, на више места искиданом и проређеном. Тада сам својој девојци Лори, полу-Српкињи одраслој у Алжиру, почео да говорим о историји локалитета и установе која се ту некада налазила, о Народној библиотеци Србије и њеној трагичној судбини која се одиграла 6. априла 1941. године.”
Овим речима Дејан Ристић, историчар и директор Музеја жртава геноцида, уводи нас у причу о „Кући несагоривих речи” – Народној библиотеци Србије, о чијој судбини са њим разговарамо и данас, 450 километра од овог београдског кутка, у главном граду Северне Македоније, где је недавно одржана изложба Музеја жртава геноцида под називом „Сећања из пепела: Народна библиотека Србије 6. априла 1941”.
„Прво је разнесен мир, а затим је на Косанчићевом венцу запламтела Народна библиотека. Данима су горели древни писани споменици, старе и нове књиге, списи и писма, документи и новине. Данима је пламен уништавао сведочанство о постојању и трајању једног народа. Данима је ватра гутала столећа историје, сажета у слова. Пламен се, најзад, преобличио у жар, а жар у пепео”, овим речима академик Светлана Велмар Јанковић описала је немили догађај када је немачко ваздухопловство, под командом генерала Александра Лера, бомбардовало Народну библиотеку Србије, на које нас је подсетио наш саговорник.
Овај разорни догађај за српски народ и његово културно-историјско наслеђе мора се отргнути од заборава. Стога је Дејан Ристић одавно престао да ћути о геноцидном уништењу културе свог народа и наше државе, о чему сведочи и његово дело под насловом „Кућа несагоривих речи”.
Ристић је у Скопљу нашао суорганизаторе – Амбасаду Републике Србије, Националну и универзитетску библиотеку ,,Свети Климент Охридски” и Српски културно-информативни центар СПОНА са Милутином Станишићем. Овом пажљиво конципираном и садржајном изложбом Србија говори у име свих народа који су страдали од нацизма и фашизма. Изложба је трајала у време католичких празника. Многе западне дипломате биле су у својим домовинама, али су многи аташеи, као и руски амбасадор, били присутни у изложбеном простору скупа са грађанима Северне Македоније. Ову поставку, наравно, нису посетили они који негују лик и дело Хитлерових наследника из културних центара „Цар Борис III” у Охриду и „Ванчо Михајлов” у Битољу.
Наш разговор најпре је био замишљен као интервју. Но, на моје изненађење, Ристић мења његов ток упућујући на самом почетку питање: „Знате ли зашто је библиотека била један од циљева у Београду?” Одмах затим уследио је одговор, емотивно веома обојен:
„Канцелар нацистичке Немачке Адолф Хитлер лично је, 27. марта 1941. године, од својих најближих сарадника захтевао да се синхронизовани напади са копна и из ваздуха на Краљевину Југославију и њен главни град изврше ’немилосрдном оштрином у муњевитој операцији’. Рат против Срба требало је спровести ’без милости’.”
Тако је, поред осталог, скован план за највеће злотворство над културним благом једног народа. У трећем налету бомбардовања погођена је најбогатија ризница покретног културног наслеђа српског народа – Народна библиотека Србије. По сведочењу очевидаца, инжењера Величковића, знаменитог др Радослава Грујића и адвоката Кременца, била је у пламену четири дана.
Он каже да је Музеј жртава геноцида, након изложбе у Београду током претходне године, гостујућом изложбом у Скопљу желео да интернационализује историјску чињеницу – да је немачко уништење српске националне библиотеке представљало највећи појединачни ратни злочин почињен над културним наслеђем у читавој Европи у раздобљу између 1939. и 1945. године.
Тај трагични догађај који је резултирао потпуним уништењем нашег националног библиотечког фонда, наставља Ристић, истовремено је представљао и највећу ломачу књига у Европи, која је у пепео претворила непроцењиво вредну и столећима брижљиво стварану, обогаћивану и чувану ризницу бројних знања.
„Ваља указати и на то да, тог трагичног 6. априла 1941. године, на београдском Косанчићевом венцу, у том застрашујућем пламену, није нестало искључиво оно најдрагоценије што је постојало у српском писаном наслеђу, већ су уништени и веома важни елементи покретног културног наслеђа бројних европских народа који су били брижљиво похрањени и чувани у том складном неокласицистичком здању Народне библиотеке Србије”, наглашава Ристић и додаје да злодело које је на тај начин починила нацистичка Немачка представља један од најтрагичнијих догађаја у многовековној историји културе Старог континента.
Непосредно одговоран за вишедневно бестијално бомбардовање Београда био је немачки генерал-пуковник авијације Александер Лер, који је, истиче Ристић, још 31. марта 1941. године, својим трупама издао наређење да је један од основних циљева агресије на Југославију, која је убрзо требало да уследи, „рушење Београда нападом главних снага”. Подсетимо се и тога да је већ током иницијалног давања исказа пред официрима Југословенске армије, пошто су га Британци почетком маја 1945. године предали југословенским властима, Александер Лер у Купинецу крај Загреба нагласио да му је Хитлер лично издао наређење да се Београд разруши.
„У првом налету требало је да срушимо Народну библиотеку, па тек онда оно што је за нас војнички било интересантно”, казао је Лер. На питање југословенског пуковника Поповића зашто баш Народну библиотеку, одговорио је: „Зато што је у тој установи сачувано оно што је вековима чинило културни идентитет тог народа.”
Предуго смо ми, Срби, ћутали о овом ратном злочину. То ћутање резултирало је тиме да се ван граница нашег језичког простора о спаљивању Народне библиотеке Србије ништа или у најбољем случају недовољно зна. Тиме смо сами себе, Европу и свет ускратили за сазнање о стравичном историјском искуству као најснажнијој трајној опомени да се тако нешто више никада и никоме не сме догодити.
пренесено са сајта Политике
