На промоцији македонског издања књиге „Сећања“, српског књижевника Анђелка Kрстића у Српском културно информативном центру Спона, у Скопљу, 29. новембра, под новим околностима, и новим изазовима како је у уводном делу истакао Милутин Станчић, испред издавача СПОНА, изузетно је тешко говорити о великом човеку и писцу, скрајнутом из јавног живота. О велилчини о којој су проткане бројне тајне, околности у бурном времену. Обремењена прошлост која се чисто да огледнути кроз призму данашњице.
– Данас су свима уста пуна „загарантованих“ људских права и демократије. Тако, између осталога, и права на школовање. На право образовање на српском језику. А да ли је тако? Видимо да су паралеле очигледне. Њихова борба из тегобног пишчевог доба је и наша , данас, рекао је.
Исте околности осликавају крај 19. и почетак 20. века, како је указао, прелсиканост је видљива. Но, друге су методе.
– Крстић нам до детаља доловљава тескобу живота, бриљантну црту описа оријанталне свакодневице, храброст хришћанског (српског) живља, на равној нози у борби са влашћу, са Османлијама, уз разборитост и одважност, очито; због близине Албаније и попримљеног арбанашког духа, али и живот и нарав Торбеша; њихову голготу, близину нама самима, те врсте људи словена који су примили Ислам… Њихове нарави, обичаје, делећи узјамну муку са хришћанима, узајамну тескобу. Плаћени цех након зулума који нису они починили. Низ слика тешких рана, године пресликане затвором омеђане. Непрестане борбе са егзархистима, са Турцима, Арнаутима. Али и напредак егзархиста у варошима. Успех и успон под закрилом бугарштине. Затим, колебљивост сељана, уз све муке проживљене. Сваки је детаљ описан. Порекло, породица од давнина, именом и презименом. Период мука, могао је да замени животом у Београду, што је од изузетног значаја и ми само овом књигом преводом, бацамо трачак светлости на његову скрајнуту фигуру и дело, зацељујемо болне ране, показујући једни другима; ко је заправо овај човек, писац, просветитељ, истакао је Станчић.
-И данас се осети у Дримколу прожимање језе, подвучене црте бола, подела, уз масивност планинских предела, као својеврсна знаковност и симболичност, предсказање живота.
Осликане животне паралеле
Преводилац „Сећања“ Ана Новаковић је истакла да је о величанственим мемоарима Анђелка Крстића немогуће говорити кратко и сажето. Зато се, како је рекла, потрудила да изнесе најјаче утиске које оставља ово штиво као аутентично сведочанство о простору и народу. –
– Будући да сам, захваљујући иницијативи из центра Спона, имала част да будем преводилац „Сећања“ не могу а да овим путем не говорим о овој књизи и као преводилац и лингвиста у ширем смислу, и као читалац.
Као преводилац ове књиге сусрела сам се са великим изазовом да преведем на македонски језик драгоцене записе не само пишчевих успомена, већ и успомена целокупног српског народа. Приповедање г-дина Крстића развија се кроз неколико целина у којима аутор путем различитих приступа приповедачке спретности, приказује читаоцу своје успомене на једно време своје, али и прошлости свих нас. Стога, потребно је било сваку од тих целина и начина приповедања превести на македонски језик, тако да читалац овог дела стекне осећај сентименталног и болног препричавања истините животне приче нашег писца и његове породице и савременика, онда када је он сам био сведок поменутим догађајима, а с друге стране пак да читалац стекне осећај информативног приповедања када нам писац даје информације о догађајима пре његовог времена и напослетку да се читалац поново врати на сентименталност и саосећа са писцем, када нам прича о догађајима и приликама о којиманије било ни тада, а ни сада лако говорити. Будући да наратив Анђелка Крстића обилује дужим реченицама у којима се пишчеве мисли често преплићу, допуњавају и прелазе са једне на другу тему, са становишта преводиоца потребно је било да увек на неки начин заправо будем у улози нашег писца и покушам да из угла садашњих прилика разумем сва комплексна осећања које је Анђелко имао у време када доживљавао своја сећања, али да разумем и каснија осећања која су се у њему будила док их је исписивао на папиру. Тако је мој други корак, што из интересовања као читалац и лингвиста, а што за потребе стварања овог превода, био да испишем сва имена, презимена и надимке који се у овој књизи помињу, како бих заиста схватила колико је само људи учествовало у свим догађајима које г-дин Крстић помиње и то људи који су различите вере и националности, различитих схватања и морала и различитих жеља и потреба, а посебно је фасцинантно како се наш писац тачно сећао имена и презимена свакога од њих и колико су ти људи оставили различите и позитивне и негативне утиске на њега, као што се сећа и на топониме свога краја, од којих су неки до данас у потпуности промењени или су пак модификовани, а који су такође кроз Анђелково дело заувек сачувани и у нашим сећањима. Рецимо: Стојков врт, Богоја, Репеш-плоча, Влаје, Зејгазец, Горни ливађе… Заиста је с ове тачке гледишта за мене представљало велико усхићење и понос видети сва та српска имена и презимена која су доприносила животу на југу и која су оставила свој траг на ово парче земље. Читајући Анђелкова Сећања, сазнајемо и друге драгоцене информације о животима људи тога времена као, на пример, да су наши преци јели ђувеч, принач, пужеве, хлеб, сир, млеко, печено месо, татлије, баклаве и да су највише волели да пију воду, вино, кафу. Сазнајемо и то да се у време пишчевог живота плаћало дукатима, динарима, грошевима, наполеонима, парама, лирама и францима. Наши преци бавили су се различитим професијама и били су: зидари, мајстори, млекари, бозаџије, поточари, разне занатлије, дућанџије, кираџије, саатџије, књижари, касапи, кројачи, чобани, козари или пак, вршили су дужности и функције: учитеља, чиновника, лекара, оператера, болничарки, министара, начелника, конзула, попова, војника, благајника, командира.Али, пре свега су људи са тих простора били печалбари који су одлазили у различите земље да раде различите послове и зараде новац који ће донети кући својој породици и подићи се мало из беде и сиромаштва који су свуда око њих владали. С друге стране пак, сазнајемо и то да су власт и ред тада били у рукама; буљукбашија, онбашија, баш-полица, суварија, јузбашија, апсанџија, спахија, коџабашија и других поданика отоманске владавине; они су били свирепи, оштри, љути, али понекад и праведни, иако нису увек марили за добробит целог становништва.
Као читалац овог штива, упутила је Ана Новаковић, сазнаћете како су људима тога времена били јако важни неки животни догађаји, као на пример: крвна освета коју писац помиње у неколико различитих сећања, и то први пут још на првој страници аутобиографије као разлог за досељавање његових предака из Скадра у Круј, па затим поново из Круја у Мат, из Мата у Таш-Моруниште и на крају у Лабуниште, родно место аутора. Затим, међу животним приликама у то време су људима јако важни били и породични догађаји као женидба или, одлазак у цркву (поготово за празнике где је увек постојала нека прилика за дружење, али и за информисање о новостима и приликама окружења), славе, те на крају и само школовање као посебна одлука породице у односу на то да ли да дете уопште пође у школу и где, да ли постоје услови за његово школовање и сл. О томе је наш аутор исписао већи број страница своје аутобиографије на којима говори о нераскидивој унутрашњој борби свог гласа и жеље да се школује, насупрот жељи и потреби његовог оца (печалбара) да му помаже у тешком послу приликом борбе да се заради парче хлеба за целу породицу која је остала у Лабуништу и зависила од њих.
– Уколико сте пажљив читалац, онда не можете да ово дело прочитате, а да не приметите колико пута писац исписује своје најискреније мисли и осећања и колико можемо да научимо од њих. Анђелко Крстић вешто слика живот „нашинаца“ и критички их посматра у односу на Турке и Арнауте који су им више пута стварали неприлике. Посебно бих издвојила неколико пишчевих записа који остављају на читаоце веома снажан утисак. Анђелко Крстић је приликом преласка Албаније када је добио позив за прикључење српској војсци записао следеће о Албанцима и нашем народу: Зошто овие со векови да останат вошливци, неработници, примитивци, од времето на Ное покрај толку свои добри расни особини?! Добри особини! Да, добри особини кои нашата нација ги нема, а потребни се ако се сака човекот да биде Човек и нацијата – Нација.
Нарочито трагично, тужно и потресно је читати сећања Анђелка Крстића на турски затвор пре самог пораза османлијске војске, када су Османлије што од немоћи, што од беса, а што од неке тактичности или стратегије затварали већину истакнутих људи, хришћана, и тукли и мучили на путу до затвора, а поготово у самом затвору. О тим сећањима Анђелко Крстић тешком руком пише, бира речи, али не постоје такве које би могле ублажити преживљене страхоте: Во некое доба чкрапна катанецот и од вратата нè осветли светилка. Се појави полицаец со десетина аскери подготвени со пушки. Други десетмина или повеќе застанаа на влезот од надвор. Значи, тука е крајот!… Што можеше друго да се помисли. … Што можеше тогаш ваму во темницата да се мисли!? Мислата беше замрела, телото се тресеше и потеше, а врели морници низ него поминуваа… Ипак оно што је највише тиштило нашег аутора, а што свакако и оставља један од најснажнијих утисака на читаоце јесте пишчева борба и борба његових савременика за отварање српских школа на југу тадашње Старе Србије, мимо свих неприлика које су им власти и Егзархисти стварали уз велику истрајност аутора да настави том борбом и покаже да српски народ заслужује своја права и да не може тако лако бити асимилован ни од кога.
Уместо закључка, посебно бих истакнула и то да када говоримо о Анђелку Крстићу као о писцу, прво треба да будемо истински поносни што је управо он НАШ писац који се не тако случајно пореди са Бором Станковићем. У том смислу овакве НАШЕ великане и њихова дела сваки припадник или љубитељ српског народа треба да познаје и поштује. Али Анђелко Крстић је и НАШ и НАШИНСКИ писац који долази са НАШЕГ југа, који је сведок прилика и неприлика напаћеног и поробљеног народа свога времена, а које и ми као потомци тог народа носимо записане негде у сећањима наших предака. Аутор је личним примером показао своју веру у слободу и права свог народа и ми треба да то никада не заборавимо и свакодневно то поносно истичемо-.
Истина за будуће генерације
Уз изражено поштовање и наклон Спони, на подухвату, Дарко Крстић, праунук Анђелка Крстића, у име шире породице захвалио се што је након 24 године преведено ово дело на македонски и што се приближава читаоцу који припада овом миљеу, јер је овај писац, како је оценио – потребан.
– Волим тај термин који сам срео – Анђелкологија. То доживљавам као својеврсни неки правац који је нама потребан, као што је био и у 20. веку, у добу наше савремене патологије. Он користи један једноставцан метод, упражњавање у истини, као што каже преподобни Ава Јустин. Ако истина није христолика онда је то пакао.
И када погледамо тај његов бурни живот, казамате, затворе, голготу, сагледавамо његово неламентирање над сопственом судбином. Већ с радошћу прихвата све. Тако јер и при сусрету са Петром Бојовићем, након ослобођења ових крајева, истакао једну велику мисао, проживљену: Нема васкрсења без великог петка! То су светосавске мисли које је он носио у себи, да се ослободимо наше сопствене огреховљености, па тек онда следи борба са непријатељем, осветавља наше сенке, и ослобађа нас, нас самих, с тога је потрбан и данас, нама овде.. .истакао је Крстић. Приметио је да писац „није тек тако случајно скрајнут, и заборављен,“. Но, са овом делатношћу Споне, и преводом, македонском читаоцу ће бити лакше да разуме истину. Ово је његов тестамент, и аутор не тражи ништа; само да истина остане за будуће генерације.
М.С.
