Дејан Тиаго Станковић (Фото: Bianca Castro)
Суботом смо се сретали на лисабонском бувљаку где смо куповали којешта. Потом би се уз пиће или заједнички ручак смејали тим апсурдним којештаријама којима смо намењивали посебна места у нашим становима.
Када сам својевремено прочитала вест да је На Дрини ћуприја Иве Андрића преведена на португалски језик, била сам усхићена што ћу најзад моћи и на свом матерњем језику да читам једну од књига која у мојој библиотеци има посебно место. Било је то једног касног поподнева 2007. године, не тако дуго пошто сам се настанила у Лисабону.
Још су ме заокупљале мисли о животу у Србији и на Балкану, региону у који сам често као извештач са седиштем у Бечу, одлазила и боравила по неколико месеци. Тих неколико година значајних за моју каријеру управо сам доласком у Лисабон оставила за собом.
У Београду сам пуно времена проводила с два легендарна новинара „Политике”, Зораном Шуваковић и Момом Пантелићем, које сам упознала давних осамдесетих година у Буенос Ајресу, где смо се дружили и пријатељовали као стални инострани дописници за Латинску Америку.
Судбина нас је поново спојила после неколико година и неколико држава које су нас раздвајале. Они су отишли у Кину, а ја сам била у Италији и Аустрији пре него што сам кренула ка Београду. Зорана и Мома су отворили мој пут ка Србији. Помогли су ми да разумем сложену ситуацију у земљи пуној ожиљака после бомбардовања 1999. године и ратова који су претходили.
Тог касног поподнева у Лисабону, на представљању Андрићеве књиге преведене на португалски језик, била је прилика да се поново повежем с људима који су омогућили увид у једну нову културу и пружили бројна искуства.
Тако је и било. Сусрет с преводиоцима ове грандиозне и дивне књиге, Дејаном и Луцијом Станковић, отворио је врата српској заједници у Лисабону за коју су они били референтна тачка, како за оне који су тамо живели, тако и за оне који су само повремено пролазили. Тог дана сам сазнала да су, поред Андрића, Дејан и Луција преводили Сарамага и Фернанда Песоу на српски језик. Тако је заокружена трилогија мојих омиљених књига чије је ауторе овај пар темељно познавао.
Од тог момента постали смо „најбољи пријатељи из детињства”, како се то каже у Бразилу (одакле иначе потичем), да би се подвукла изненадна велика узајамна емпатија.
Наши контакти постајали су све чешћи, круг пријатеља се ширио, па смо за Дејана постали нека врста мале породице, посебно после његовог развода од Луције, која се одселила на север Португалије, где је имала своју фирму. У Лисабону наши сусрети су постајали део нашег свакодневног живота: делили смо исти ауто, имали исту жену која нам је одражавала куће, као и мајстора господина Нивалда, који нам је био „веза за све”.
Суботом смо се сретали на Фиера да Ладра, лисабонском бувљаку, где смо куповали којешта. Потом би се уз пиће или заједнички ручак, смејали тим апсурдним дрангулијама којима смо намењивали посебна места у нашим становима.
Наше дружење обогатило се временом новим другарима и причама о Дејановом боравку у Бразилу, земљи с којом се врло брзо идентификовао и где је, у Рио де Жанеиру, имао посебан круг пријатеља.
Ипак, једног дана завршила се та „адолесценција” и Дејан је требало да се посвети новом великом послу – писању књиге Есторил. Била сам позвана да је представим у фантастичном Хотелу Палас, месту где се одиграва ова прича која је од самог почетка имала судбинску срећу да постане бестселер.
Дејан је такође све чешће путовао у Србију, на састанке, предавања, да прима награде, и да буде и са својом породицом. Тамо се осећао веома пријатно без обзира на године проведене у иностранству. Повезао са са својим коренима и био врло критичан према постојећем друштвеном и политичком систему своје земље. Убрзо су његови ставови и мишљења постали веома утицајни.
Португалији се увек враћао да буде са својом децом и својим пријатељима. Увек нам је сервирао укусне, од срца направљене вечере, а дружење се протезало до касно у ноћ. Тако је било и те суботе, када смо га видели последњи пут. Договарали смо се да дођем у Београд на пролеће. Запамтила сам ту реч јер се моја омиљена кафана у Београду зове Пролеће. Због обавеза никада нисмо успевали да будемо заједно у Београду. Нажалост, то више никада и неће бити могуће. Али нећу одустати да посетим његове драге пријатеље који су постали и моји.
Када смо те среде сазнали вест о Дејановој смрти, окупили смо се у његовом омиљеном бару. Сетили смо се срећних времена када смо били заједно и делили своја осећања о томе колико ће тешко бити без његовог духа и смисла за хумор. Сви смо се сложили да је најбољи начин да му баш ту и овим речима одамо почаст: Живели, драги пријатељу!
Адријана Нимајер
Ауторка је новинарка, дописница Radio France Intеrnational и новина Faro di Roma у Италији. Уметнички је директор Путујућег Филмског фестивала португалског језика. Живи и ради у Лисабону
