Димитар Крстевић, „Зѡграфъ Дичо Крьстевічъ“ (познат и као Дичо Зограф, Димитар Крстев, Димитрије Крстевић; Тресонче, 1819 — 1872) био је иконописац и најпознатији представник дебарске уметничке школе.

Према сопственим белешкама, рођен је марта 1819. године у мијачком селу Тресонче. Презиме је добио по оцу Крсти, који био такође мајстор зограф. Припадао је роду Дичовци, чије је крсна слава Петковдан. Зна се да се Димитрије оженио 1. јула 1839. године. Вероватно је учио занат од оца, радећи као помоћник и још у младим годинама је показао велико интересовање за уметност, посебно за дуборез, сликарство и фрескопис. Најстарија документовано дело Димитрија Крстевића јесте икона „Света Богородица Пантохара“ (1844) из манастира Свети Јован Богослов „Канео“ у Охриду, као и икона “Света Богородица Одигитија” (1845).

Из тих првих година слика у цркви Ваведење Пресвете Богородице у струшкој Јабланици, цркви Св. Петра и Павла у родном Тресончу. Већ 1845. осликава иконе и иконостас цркве Св. Спаса, које су већином изгореле у мистериозноим пожару 1983. године. Од 1846. до 1847. године слика на Скопској Црној Гори, у црквама Свети Ђорђе и Свети Илија Горњи у селу Бањани, затим манастиру Св. Никите у с. Горњане, а једна икона из 1856. сачувана је и у селу Чучер, у цркви Свете Тројице. Од 1848. осликава тада нови конак, иконе и саркофаге светих  у Бигорском манастиру, затим иконе у манасиру Св. Ђорђа у с. Рајчици, али и цркви Св. Архангела Михаила у Битуши – сви у дебарском крају. Иконостас за манастир Св. Богородице Пречисте крај Кичева осликава у дугом периоду од 1848. до1863. г. У скопској цркви Светог Спаса осликава иконостас од 1851, а у том периоду осликава и иконе у манастиру Светог Благовештења Богородичиног између Горњана и Бањана на Скопској Црној Гори. Поред тога осликава и цркву Св. Николе у Маврову (1855), Св. Николе у Куманову (1856),  манастир Забел крај Старог Нагоричина (1857), Св. Петке у Гостивару, у охридском, струшком крају итд.  .Поред оца и њега, зографским радом су се бавила цела породица – потомци – син Аврам, унук Крсто, а 1929. године још су били живи његови потомци Мирча Илић и Серафим Милошевић. Мирча је иначе насликао фреске у црквама у Нићифорову и Врутоку. Одржавао је преписку са Стефаном Верковићем, коме је слао старе рукописе и књиге. У писму упућеном Верковићу септембра 1869. године, потписао се као Дичо живописец Болгарин.

Један је од најпознатијих иконописаца на Балакну у 19. веку. У свом кратком животу је насликао више од 2.000 икона за православне цркве широм Северне Македоније, Грчке, Бугарске и Србије (међу којима је Саборна црква у Врању). У свом раду је систематски радио на новим иконостасима, а карактеристика његовог рада је да су иконе насликане на неутралној, углавном златној позадини, а самим тим је истицао духовност светаца.

Међутим постоје многе фреске са потисима зографа који су их радили, али које су бугарске егзархијске или окупаторске власти у време Првог и Другог светског рата оскрнавиле тако што су суфикс -ИЋ или -ВИЋ прекречиле како би доказали да је православни народ у тим крајевима био одувек искључиво бугарски. Слично су радили и Грци у Беломорју.

У прилогу фреска из Мелнишког манастира (у неким изворима је Мелнички манастир) где се може видети прекречена слова. Манастир је у Мариовском крају у селу Мелнице.