Нема сумње да је пласман у полуфинале Првог светског првенства 1930. у Монтевидеу био највећи предратни успех фудбала Краљевине Југославије, али ако би се тражила највреднија победа, онда бих се, на основу свега што сам чуо и прочитао, определио за тријумф над Енглезима 18. маја 1939. у Београду. Разлога је више: Бразил 1930. није у Монтевидео послао своју најбољу репрезентацију због неког сукоба на линији традиционалног ривалства Рио де Жанеиро – Сао Пауло, нити је у свету фудбала био то што је постао касније.
Детаљ са меча Фото: С. Николић
Уосталом, 1934. у Београду наш тим је испрашио Бразилце са 8:4! На другој страни, како подсећа Влада Станковић у Вечерњим новостима, Енглези су тридесетих година прошлог века били појам за фудбал, незванично најбоља екипа света, иако су у својој препотенцији одбијали да играју на светским првенствима све до 1950. године, јер су сматрали да су најбољи и без званичне титуле.
На стадиону БСК на Топчидерском брду (где је данас стадион Партизана), пред више од 30.000 гледалаца, што је била рекордна посета некој фудбалској утакмици на просторима заједничке државе, репрезентација Југославије је одиграла своју стоту утакмицу, “плави” су приредили сензацију и у пријатељском сусрету са 2:1 победили тада светску фудбалску силу Енглеску.
У нашем фудбалу “на власти” су били незаборавни “уругвајци”, део експедиције која је 1930. у Монтевидеу прославила и себе и своју земљу. Савезни капитен опет је био инжењер Бошко Симоновић. Он је у тих девет година од Монтевидеа више пута смењиван и враћан. Председник Југословенског ногометног савеза (под овим именом функционисао је до 1941. године) био је др Михаило Андрејевић, вођа пута у Монтевидео. У дресу репрезентације је још увек био Ђокица Вујадиновић, једини активан из тима који се прославио у Уругвају…
У међувремену су се појавили многи нови талентовани играчи, а у мечу са Енглезима на гол је први пут стао млади Љубомир Ловрић, осамнаестогодишњи голман СК Југославије. Дебитант је био и Првослав Драгићевић из БСК. Испоставило се да је дебитант на голу био јунак дана. Летео је из угла у угао, бацао се у ноге Лаутону, бранио шутеве из даљине, хватао или боксовао центаршутеве Стенлија Метјуса, будућег фудбалског сера…
Голове за наш тим дала су крила, Глишовић (БСК) у 15. минуту волејом на центаршут Перлића и Перлић (СК Југославија) у 63. минуту шутем по земљи пошто је пресекао лоше додавање бека Џорџа Мејла. У међувремену је Брум изједначио на 1:1 у 49. минуту/
Ловрић у акцији
УТАКМИЦА је играна на Спасовдан, градску славу, а величанствена победа увеличала је славље које се са стадиона пренело на улице где се уз музику народ веселио до дубоко у ноћ. Штампа је веома опширно, са вишередним насловима у складу са ондашњим новинарским стандардима, описала велику победу. Играчи су проглашени херојима.
“Политика” је на три спортске стране опширно писала о подвигу. Уз извештај су објављене и четири фотографије, две са терена, две са препуних трибина. Извештај је писао Бора Јовановић, најпознатији предратни спортски новинар, једини извештач из Монтевидеа 1930. Асистирао му је Љубиша Вукадиновић, будуће прво фудбалско перо “Политике”. У његовом извештају налазимо детаљ о “најезди страних новинара, нарочито из Немачке и Италије”.
Извештај у листу “Политика”
Забележено је да су редакције водећих агенција, Ројтерса, “Дејли мејла” и “Дејли експреса”, нагло повећале дужину текста када је меч завршен, са почетних 300 речи тражили су од својих извештача да пошаљу 800 речи. Наслов “Запрепашћење у Лондону” отпратио је реакцију у главном граду Велике Британије, где су листови најкрупнијим словима објавили резултат у Београду. Пораз је правдан “великом, лепљивом врућином и раном повредом капитена Хепгуда”. Ипак, у извештају је речено да је “Југославија играла боље него икада показавши снажан борбени дух током целе утакмице”.
Капитен југословенске репрезентације Ђорђе Вујадиновић је о том мечу рекао:
– Било је, можда, важнијих утакмица, било је – дозвољавам – већих победа, било је, не спорим, већих успеха – али наша победа над Енглеском у Београду 1939. за мене је, ипак, најлепши бисер у ризници југословенског фудбала… Тако јаког противника до тада нисмо имали. Енглеска је колевка фудбала, имена њених клубова и играча фудбалски свет је изговарао са највећим поштовањем…
Стрелац победоносног гола Никола Перлић признао је да му је та утакмица најдража:
– Најдража ми је та победа над Енглезима у Београду. Не само што сам ја био стрелац победоносног гола, него што је то заиста био један од наших највећих фудбалских успеха.
Љубомир Ловрић – некад и сад
У нашем тиму били су само играчи из београдских клубова, изузев Звонимира Пожеге из новосадске Војводине и Хајдуковца Фране Матошића, који је служио војни рок у Београду. Хрватска шпортска слога, као врховно спортско тело Бановине Хрватске, забранила је Јози Матошићу и Фрањи Глазеру да заиграју за репрезентацију Југославије.
Ево и свих актера незаборавне утакмице од пре 81 године:
Београд, 18. мај 1939.
Југославија – Енглеска – 2:1 (1:0)
Стадион БСК. Гледалаца: преко 30.000. Судија: Capdeville (Француска). Стрелци: 1-0 Глишовић (15), 1-1 Брум (49), 2-1 Перлић (63).
ЈУГОСЛАВИЈА: Љубомир Ловрић (СК Југославија, Београд), Звонимир Пожега (Војводина, Нови Сад), Ернест Дубац (БСК, Београд), Петар Манола (БСК), Првослав Драгићевић (БСК), Густав Лехнер (БСК), Светислав Глишовић (БСК), Ђорђе Вујадиновић (БСК), Александар Петровић (СК Југославија), Фране Матошић (Хајдук, Сплит), Никола Перлић (СК Југославија). Селектор: Бошко Симоновић.
ЕНГЛЕСКА: Виктор Вудли, Џорџ Мејл, Еди Хепгуд, Кен Вилингам, Стен Кулис, Џо Мерсер, Стенли Метјуз, Вили Хол, Томи Лотон, Лен Гулден, Френк Брум.
Премија 3.000 динара
Одушевљење фудбалског народа после великог тријумфа било је толико да се Југословенски ногометни савез “отворио”, па је уместо обећаних 1.000 динара за победу или реми, сваког играча наградио са по 3.000 динара.
Бошко Симеуновић после другог светског рата тренирао је и ФК Охрид
Бошко Симоновић (правилно Симуновић) био је после рата, тренер ФК Охрид и најзаслужни је за процват спорта у Охриду.
“Фудбалскиот клуб Охрид једанн је од најстаријих фудбалских клубова формираних у Македонији и уопште на Балкану, прави репрезент фудбалске традиције у Охриду..
Бошко Симоновић
На сајту ОФК Охрида 2004. објављено је да почеци клуба датирају од далеке 1921. године када је формиран тадашњи ОСК Охрид. Под именом ФК Охрид такмичи се од 1946. године спајањем охридских фудбалских клубова: ОСК, ФК Охридски бранови, ФК Југославија, ФК Рашанец и ФК Грађански.
Први пут у Македонској фудбалској лиги у време бивше Југославије, клуб је наступио 1948. године пласманом на осмо место.
Један од најзаслужнијих за развој фудбала у Охриду у то време био је тадашњи тренер клуба, инжињер Бошко Симоновић (селектор репрезентације Југославије која је освојила треће место на светском фудбалском првенству у Уругвају 1930. године).
Охрид је 1950. био седми, а годину дана касније у сезони 1951 године освојио је шесто место у Македонској лиги. Клуб се такмичио и у купу бивше Југославије”
