На данашњи дан, 26. септембра 1371. године одиграла се Маричка битка, која се још назива и битка код Черномена. У њој су, ноћним препадом, Турци нанели тежак пораз српској војсци, коју су предводили Краљ “Срба и Грка” Вукашин Мрњавчевић (истовремено и савладар српског цара Уроша V Немањића од кога је и добио краљевску (савладарску) титулу 1366. године) и његов брат деспот “Србије” (како га титулишу тада савремени византијски извори) Угљеша Мрњавчевић, господари јужних крајева Српског царства.
Сама Маричка битка или бој код Черномена, одиграла се на реци Марици у петак 26. септембра 1371. између снага Османског царства под вођством румелијског беглербега Лала-Шахина и српских снага које су бројале око 60.000 људи (70.000 по Халкокондилу). Битка се одиграла у западној Тракији, код Черномен (данас грчки Орменио у области Еврос). Поље на коме се одиграла битка Турци зову још Сирбсингиди (Sırpsındığı) што у преводу на српски језик значи “Српска погибија”, а називају га још и “Сирб худуди”, што значи “Србин се уплашио”. Обa браta Мрњавчевић су погинули у бици.
Краља Вукашина након ове битке наслеђује његов син “млади краљ” Марко, због тога у народном епу познатији као Марко Краљевић, и ускоро постаје османски вазал на умањеној територији са центром у Прилепу, док су области деспота Угљеше (са центром у граду Серу) привремено присајединили Ромеји (Византија).
Овом битком је одлучена судбина Балкана и почетак петовековне османске доминације, јер није било више расцепканих хришћанских-православних држава или војски толике снаге која би се могла супроставити сили са истока. За разлику од Светог Кнеза Лазара и Косовских мученика, браћа Мрњавчевић никада нису проглашени за светитеље и мученике пали за веру, као и толика коалициона хришћанска војска иако су читавих 18 година пре српског кнеза Лазара и коалиције око њега стали на мегдан и бедем одране своје државе и хришћанске вере. Надамо се је овај јубилеј тренутак да се таква неправда у колективној меморији и историјским погледима напокон промени.
Најстарији српски извор, „Запис монаха Исаије“ као повод за почетак сукоба између Срба и Турака наводи намеру деспота Угљеше, да заједно са својим братом краљем Вукашином истера Турке из Романије (Византије) или по садашњем Тракије. Деспот Угљеша, чија држава се прва налазила на правцу турског напредовања, схватио је опасност коју су представљала турска освајања на Балканском полуострво. Иако су турске територије на Балкану у то време биле незнатне Турци су освојили неколико добро утврђених градова као што је Дринопоље и на тај начин створили мостобран за даља освајања у Европи. Угљеша је у својој мудрости изабрао идеалан тренутак за напад. Султан Мурат се са војском налазио у Малој Азији држећи под опсадом град Бигу док је у Дринопољу био мањи турски гранизон под командом Лала Шахина. Грчки писац из XV века, Лаоник Халкокондил помиње само Угљешу и Вукашина док се у записима монаха Исаије каже да је Угљеша дигао „све српске и грчке војнике и брата својега Вукашина краља“ као и „многе друге велможе,… негде до шестидесет тисушт изабрани војски“.
Према Стојану Новаковићу, „српске велможе“ који су се придружили Угљеши и Вукашину највероватније су били Дејановићи и војвода Богдан. На основу расположивих извора може се закључити да су српску војску дале области Српског царства око Шар-планине, као и све земље око Вардара и Струме, заједно са областима међу Вардаром и Струмом, Драме, Мосинопоља и Водена. Није у науци потврђено је да ли је и великаш Радослав Хлапен учествовао у боју јер је преживео битку, а након тога је наставио да влада Бером, Воденом и Костуром и то не као вазал. У бици је скоро сигурно учествовао бугарско-српски племић Александар Комнин-Асен, обласни господар Валоне са својом војском. Турске снаге којима је заповедао румелијски беглербег Лала-Шахин биле су четири пута слабије од српских и углавном су се сводиле на посаду утврђеног града Дринопоља. Византијски хроничар Халкокондил чак наводи да су снаге са којима је Лала-Шахин напао српску војску бројале једва 800 људи.
Угљеша и Вукашин поставили су себи замашан циљ: истерати Турке из Европе, а моменат је био добро изабран – кад је Мурат I био забављен ратом у Малој Азији. Требало је још увек напрегнути све снаге, али су оба брата заједно, према величини земаља и других војски оног времена, могли скупити свега 10.000-15.000 људи. То је била феудална војска дигнута са подручних земаља браће Мрњавчевића, тј. крајњег југа оронулог и окрњеног Српског царства Немањића, које је било само сенка оног из доба цара Душана. Може се претпоставити да су се војске два брата среле негде у долини Марице код данашњег Димитровграда, а затим кренуле низводно ка Једрену. У Једрену, тадашњој османској престници, налазио се Лала Шахин, румелијски (европски) беглербег, који је могао скупити највише 10.000 бораца, поуздано слабијег квалитета од хришћанске војске, јер су најбоље турске трупе биле уз Мурата у Азији. Лала Шахин се нашао у тешкој ситуацији: Једрене, нова турска престоница, било је практично неутврђено, битку на отвореном пољу није смео примити, а још мање одступити. Он се решион на препад: ноћу 25/26. септембра 1371, вероватно пред зору, напао је хришћански логор код Черномена, на десној обали Марице, неких 40 км узводно од Једрена, и потпуно их разбио. Оба Мрњавчевића су погинула. Турски извори наглашавају да у логору хришћана није било ни реда, ни опрезности.
За непуне две деценије сав централни и источни део Балкана доспео је посредно или непосредно под власт османских Турака. Византијски и бугарски цар постали су турски вазали. Убрзо након овог пораза на Марици, 4. децембра те исте године умире и цар Урош Немањић, чиме Српско царство нестаје и формално престаје да постоји. Српска властела и обласни господари деле области браће Мрњавчевић. Српски обласни господари јужно од Шар-планине постау османски вазали (браћа Дејановић, краљ Марко), чије вазалство је угашено након 1395. и битке на Ровинама у којој су погинули Константин Дејановић – Драгаш и краљ Марко Мрњавчевић, а њихове области припојене Османском царству, од којих је формирано Скопско крајиште.
#краљвукашин #деспотугљеша #маричкабитка #черномен #мрњавчевићи #српскоцарство/
