Милан Божић, као председник Фондације „Младен Селак”, наставља расрбљавање Михајла Пупина и ради на промени његовог идентитета, мада Пупин у аутобиографији пише: „У Идвору ниједна нација, осим српске, није никада живела.”
Пупиново цинцарско порекло, које је покренуо др Коча Јончић, наставили су др Павле Митрески и пат. инж. Милан Божић. Због знања и праве истине, а не лажи, могли су да прочитају Пупинов текст као председника Универзитетског клуба у Њујорку, где он каже:
„Помислити да би један такав клуб, који укључује крем америчког друштва – један стопроцентно амерички клуб – изабрао сина српског сељака као свог председника, јесте ствар највише вредна пажње. …Ја сматрам да је избор сина сиромашног српског сељака за председника Универзитетског клуба један комплимент Америци”, рекао је професор Пупин. Преведени текст се налази у Пупиновој монографији „Од усељеника до проналазача” (Yonkers NY Statesman, April 18, 1930).
Српска средњовековна културна и духовна баштина, због изузетног дела династије Немањић на простору БЈР Македоније, морала је да пређе у заборав и прећуткивање од стране југословенског комунистичког режима и БЈР Македоније, која је за Михајла Пупина увек била и остала Старa Србија.
Милан Божић, као главни и одговорни уредник Пупинове аутобиографије „Са пашњака до научењака”, и поред три преводиоца, склањањем Пупиновог интегралног текста о Светом Сави и имена Стефана Немање, кроз 25.000 бесплатно подељених књига обликује српску будућност по старим комунистичким назорима, где данас за потребе Северне Македоније користи и српску трагичну прошлост.
Фондација „Младен Селак – Млади проналазач” у Пупиновој аутобиографији „Са пашњака до научењака”, у прилогу „Пупинови корени”, наводи да је Пупин у Саборној цркви Св. Климента у Охриду подигао највеће звоно на Балкану. Због својих лажи, а има их много, нису желели да наведу прави разлог подизања звона у Охриду. Пупин у свим прилогу за звоно каже:
„…На Видов-дан, 28. јуна 1923. године, свечано је пренијето са железничке станице до цркве Св. Климента, уз велико учешће свештенства (мисли на СПЦ) и народа, а превезено је на биволима. На 7. јул 1923. одјекнуо је први звук са звона и објавио Србима у Охриду, да се стара српска слава повраћа и обнавља Св. Православље, под заштитом Св. Климента.”
Зашто данас нема Светог Саве и имена Стефана Немање у 25.000 бесплатно подељених књига по школама, библиотекама и музејима у Србији, које Фондација „Младен Селак” и даље бесплатно и великодушно дели кроз фалсификовану Пупинову илустровану аутобиографију „Са пашњака до научењака”?
Да ли је ово питање безначајно за Министарство просвете, науке и технолошког развоја, као и за Министарство културе и информисања?
Као што се 1955. године граду Ранковићеву, које је покренуо Коча Јончић, вратило име Краљево, тако би Србија и српски народ требало да знају да су преци Михајла Пупина пореклом Срби из Скопске Црне Горе, Старе Србије, а не лажи да су Цинцари из Вевчана, које је покренуо др Павле Митрески, а ту лаж здушно потврдио пат. инж. Милан Божић, преко Фондације „Младен Селак”, својим доласком у Идвор!
Преузето са сајта Политике
Мирослав Станковић,
приређивач Пупинове илустроване монографије „Од усељеника до проналазача”
