Славе Биљбиљ, скопска урбана легенда, на дан Светог Николе изненада је, гледајући филм на телевизији, отишао у вечна ловишта са својих 76 година, објавио је Ерол Ризаов у Независномк веснику..
– Само пре три дана ми је говорио у његовом карактеристичном стилу црнохуморног сценарија како је најбоље да оде с овог света. Казао је, нека дође душевадник и нека моментално заврши посао, да одпутујем одједном заваљен у фотељи с чашом вискија и као што је испевао Ђорђе Балашевић за Васу Ладачког „ко да дрема ко да спава“. И тако би. Наш и Славуј и Биљбиљ престао је да „пева“ у тренутку. Ударила га је кап у велико срце.
Његова смрт постала је вест која је за неколико минута обишла свет. Телефон не престаје да звони, јављају се с неверицом наши пријатељи из Београда, Загреба, Сплита, Софије, Лос Анђелеса, Кејптауна, Перта, Велеса, Струмице, Солуна, Охрида… питају да ли је истина, да није нека неслана шала. Камо да је било тако.
Наше пријатељство је дуже од пола века. Његова животна путања је невероватан документарац. Полази из Дебар Махале као дете, преко Зрењанина поново у Скопље, у крчме, кафане, биртије, на стадионима, тениским теренима, ексклузивним хотелима и ресторанима, академијама наука, крајј река и језера… где се најмање надаш налетећеш на Славета. Омиљен саговорник и путујући филозоф у друштву највећих ЈУ звезда, глумаца, режисера, музичара, певача, писаца, спортиста, академика, политичара, председника, премијера, министара, бизнисмена, новинара, обавештајаца, рибара, баштована, „скупљача перја“, разних мајстора свог заната… но, увек свој и оригинален Биљбиљ по имену, али орао, благородан високолетач по карактеру. Непоновљив. Никада сервилан и снисходљив, никад циција и шкртица, увек отворене руке и каваљер.
Славе Биљбиљ био је главни гост у његовој и у туђим кафанама, пожељан муштерија на скопским пијацама и у касапницама, најквалитетније робе који не пита колико коштају намирнице да се припреми софра која остаје у сећању не само због вештине врхунског кулинара, са рецептима које незна ни Џејми Оливер, већ због дружби које улазе у анталогију оријенталне кухиње. Дуго ће се још препричавати догодовштине и анегдоте, по мени, последњег скопског боема.
Но, Билбил није био само боем, већ феномен, човек са звездом на челу, што ће рећи академик и македонозналац Гане Тодоровски. Чим би се појавио и својим храпавим гласом обеледонио своје уникатне коментаре као оратор са највећег универзитета, из кафане, који у лету хвата све оно што простосмртни не могу да виде. Усред кавге и велике расправе, Славе Билбил испаљује рафал као стари митраљез од којег се од смеха пада са стола.. Ако друштво претера преко његових црвених линија објављује фајронт. Не треба да платите, грмнуо би, напустите кафану. И крај. Имао је његове критеријуме правде снажније од римског права. Пресуда пада одмах.
До последњег дана остао му је непробол Тениски клуб код Градског стадиона и где је био свој на своме у другој кафани преко пута „Алумине“. У једно хладно зимско јутро док је димила пећ натурализовани немачки Македонац Дитрих одшкринуо је врата да уђе свеж ваздух. Абе, швабензи, зашто отвараш врата, викнуо је Славе. Дитрих одсече: Загушљиво је. Аааа, загушљиво, а да ли сте ви отварали врата у Аушвицу, узврати Славе. Одједном се направила атмосфера за непоновљиво весеље. Оваквих правих прича о Славету има мали милион, цео роман, препричаваће се и надживеће све о једној посебној личности из нашег сокака која је иза своје тврде фасаде имала меку душу и гвелико срце.
Једнога дана ми се јавио из Струмице. Каже, оставио сам кафану и преселио сам се са Васком у Струмицу. Доста је било, ако је за вајду. Непредвидљив, као увек, али овога пута нисам могао да верујем. На последњем нашем сусрету пре три дана када ми је казивао како је најбоље да оде са овог света, желећи да прекинем тај разговор и црни хумор подсетио сам на једну његову чудну замолницу од пре десетак година. Тога дана био је на неком погребу његовог пријатеља. Са сетом у гласу ми је рекао: Турче, узми пенкало и запиши нешто што ћеш да објавиш када будем умро. Преправљајући се да сам озбиљан чекао сам његову шалу. Пиши, рекао је: Умро је Славе Билбил. Ожалошћених нема. Толико, ни речи више.
Да, рекао је смејући се, запамтио си то. Била је то грешка. Имаће по неко ко ће пустити по неку сузу када ме не буде било. Моја деца и унуци, којима нисам успео довољно добро да им покажем колико их волим. Никада га нисам видео са толико туге у очима. Пружио је руку и рекао – види колико сам се најежио. Нека ми опросте грехе. Ако могу. Дуго смо обојица ћутали. Знао сам му бољку и за Васку и за децу и за унуке. Е, мој и Славују и Билбиле, еписи бир, тако сам га звао у одређеним деликатним ситуацијама, рекох, ти никада нећеш умрети. Одох заборављајући сарме које ми је спремио.
Славе остаје да живи у нашим сећањима и дружбама, иако то више није то. Лака ти земља драги пријатељу-.
