Година коју живимо, није лака, а суша није поштедела ни шљиву – српско национално воће. Ипак, више од рода, произвођаче ове године брине цена.
Упркос суши и све чешће редукованој заштити због уштеде, шљивици су се солидно окитили, али 40 динара за прву класу шљиве ове године тешко да покрива и трошкове репроматеријала.
Пут до европског тржишта је, уз испуњавање “Глобал гап стандарда”, једноставнији него до руског купца услед украјинске кризе, али ове године Немци желе шљиву у малим картонским паковањима, уместо гајби.
Извози се највише стенлеј сорта која стиже на брање. Чачанска родна и лепотица су махом обране, на реду су италијанске и нешто касније сорте.
Осим скупог транспорта до иностраних маркета на путу шљиве стоји и чињеница да се последњих година траже крупнији плодови, што је тешко постићи у сушним годинама. Научници, истовремено, раде на новим сортама.
За суву шљиву се интересују купци од истока до запада, а простора има и на домаћем тржишту. Добро је што пролази и мекша, оштећена шљива.
“У конзумну мора да иде добра, квалитетна жива јер је не пошаљемо, купци више неће да дођу код нас” – кажу произвођачи.
Напослетку, остају коштице. Примера ради, на двадесет вагона шљиве, два су пуна отпада на који се може грејати.
“Исти је принцип као за пелет само да се промени улаз јер је коштица мало крупнија од пелета да се убаци у котао”, објашњавају шљивари.
Ако за век шљиву три пута оберу са зарадом победили су, кажу воћари. Иако ове године губе трку, најважније је сачувати засаде и да има шљиве ко да бере.
