Филм Милча Манчевског „Врба” имао је биоскопску премијеру у Србији, прво у култном Културном центру Београда, затим у Новом Саду, а потом је приказан широм земље.
„Врба” на биоскопском репертоару у Србији долази две и по године након фестивалске премијере на београдском ФЕСТ-у – премијера у српским биоскопима била је заказана за почетак 2020. године, али је одложена због пандемије ковида. Дистрибутер Венс Филм каже:
„Остали смо дужни публици, али смо успели да победимо ковид.“ Манчевски је одржао и велики мастерклас на Факултету драмских уметности у Београду, као и разговоре са публиком у Београду и Новом Саду.
Реакција у српским медијима била је феноменална. У бројним интервјуима поводом филмске премијере „Врба” Манчевског најављују као „легендарног редитеља”, „маштовитог и комплексног аутора префињеног и истраживачког духа”. У Србији је изузетно цењен и поштован, а прошлог месеца је добио награду „Живојин Жика Павловић” за допринос светској кинематографији.
„Врба” је добила високе оцене српске филмске критике:
„После Кишловског, Манчевски можда највише истражује на пољу судбине, метафизичког и ирационалног, који диктирају биће и снажно одређују судбину јунака”, каже критичар Горан Јовановић и додаје:
„…Аутор вешто користи своје доказано мајсторство детаља, смисао за убедљиву слику и симболичко и субверзивно-критичке слојеве. Манчевски нам је дао још једну драгоцену и емотивно обојену драму… Манчевски је још једном доказао своју изузетност, сензибилитет, префињен приступ темама које су некако древне и укорењене у земљи (где су људи између земље и Бога често као немоћне марионете, које неко покреће у игри судбине) и способност ткања напетог и узбудљивог драматичног мозаика.”
„Визуелно раскошан филм”, каже у „Политици” критичарка Дубравка Лакић.
„Манчевски је за жене учинио више од многих феминисткиња“, сматра ТВ новинарка Тања Петернек.
Српски медији су у десетак великих интервјуа питали Манчевског о његовом ауторском процесу, о његовом тумачењу савремених друштвених токова, о животу између Њујорка и Македоније, о холивудском периоду…
У интервјуу за „Данас” каже:
„Не делим људе на мушке и женске, на ћирилицу и латиницу. Свака особа је другачија, а сваки драмски лик је посебан, ако знаш да га добро изведеш. Не занима ме да ли је филмски лик мушки или женски, тражите оно што је посебно на њему, шта га чини вредним да буде у вашој драми, у вашој причи. Волим жене, оне су интересантније, богатије, компликованије, дубље“.
„Цинична особа би рекла да су питање права мањина и жена – барем у Америци и Енглеској – отели људи којима је највише стало да говоре другима како да живе свој живот, шта могу, а шта не могу да кажу. мисле и раде, људи којима је контрола над другима важнија од разлога зашто би то учинили. Једва чекам да ме на конференцији за новинаре питају зашто стрејт глумац игра геј човека, па могу да питам новинара (или Твитер ратника) да ли је то мањи грех од богатог глумца који игра сиромаха.”
Манчевски је за Блиц рекао: „Још као средњошколац сам научио да се борим за своју ауторску слободу, против цензуре и туђе контроле. Комунистичка цензура није била гора од данашње или холивудске. Европски фондови данас имају своје идеолошке захтеве који углавном нису артикулисани, већ су само у главама бирократа који одлучују који ће филм постојати, а који не. Да, мој ауторитет, али – више од тога – моја упорност и, верујем, вредност материјала увек побеђују бирократе и цензоре, али то је битка која вам седи. Могу само то. Нема задовољства у удовољавању некреативним ауторитетима“.
„Кајмак је кренуо од моје потребе да снимим романтични филм за одрасле, где нећемо фолирати у стилу холивудске лимунаде или јефтиних ТВ серија. Направили смо љубавни филм за одрасле са заиста сложеним љубавним односима.”
