Као и након 1945. године, рат у Украјини завршиће се геополитичким вакуумом. Тај вакуум изазваће нове хладне ратове који ће из корена променити већ увелико одумирући поредак
Сећање на хладни рат постепено бледи остављајући за собом и доба у којем се светски поредак могао сматрати биполарним. Хенри Кисинџер, у делу под насловом „Дипломатија”, анализира последице споразума потписаног на Јалти (али и споразума у Техерану и Потсдаму који се имају за посматрати као саставни део процеса који је довео до послератног поретка) и указује на алтернативну стратегију ,,демократских земаља” чија би примена поставила бољу политичку поделу света, наравно у корист Велике Британије, Француске и САД, а науштрб Совјетског Савеза. Напослетку, закључује да ,,историја одбија да се враћа уназад као филмска трака којој, по жељи, могу да се додају нови завршеци”. Одблеске поменутих споразума, али и оних који су потписани пре више од 100 година, јасно уочавамо и на актуелној међународној политичкој сцени. Генерација Z (узима се у обзир распон рођених од средине деведесетих до две хиљаде десетих) постаје учесник мултиполарног светског поретка у којем доминирају технологија и друштвене мреже. Под овим мислимо на људе који ће засигурно доживети нову Јалту.
Тим Маршал, у студији „Моћ географије”, предвиђа да ће, уз геополитичке џинове, на светска дешавања утицати и државе које у глобалним оквирима тренутно немају велики значај јер „геополитика подразумева склапање савеза, и с обзиром на то да је светски поредак тренутно у превирању, ово је време када је великим силама потребна помоћ малих и обрнуто”.
Да ли је, у том контексту, Србија помогла себи вештим маневрисањем у сукобу на релацији Москва–Кијев–Брисел– Вашингтон? Борба за преостале резерве светских сировина, најпре енергената, увелико је у току. Тиме долазимо до тога колики је значај геоекономије, односно економског ривалства у геополитици. Вичеслав Авијуцки у књизи под насловом „Континенталне геополитике” посебно истиче место економског ривалства чија је срж остваривање трговинске и технолошке надмоћи у тренутном светском поретку. Србија се, као и увек у историји, налази на геостратешкој ветрометини. Она је место преплитања интересних зона и чвориште три велика континента којима тренутно доминирају политички утицаји САД и Европске уније.
САД су, користећи НАТО и партнерство са Европском унијом, до 2008. године успеле да остваре стратешку замисао, односно да дубински појачају присуство на Балкану. Чини нам се да је Србија успела да одоли том притиску уз цену која је прескупо плаћена, а која је данас за српску државу политичка реалност и тачка са које се полази у решавање краткорочних и дугорочних политичких изазова.
Стиче се утисак да је крилатица Милана Стојадиновића „Ни рат ни пакт” у пренесеном смислу упориште тренутне српске политике. Уз обрисе политике која се дефинише Стојадиновићевом паролом постоје политички механизми који се ефикасно користе у циљу стварања чвршћих односа са државама, корпорацијама, али и међународним организацијама.
Званични Београд остао је у добрим геоекономским односима са Русијом и Кином, док је континуирана геополитичка присутност Европске уније, Велике Британије и САД наставила да се манифестује на територијама на којима живе припадници српског народа. Занимљиво је и анализирати изјашњавање званичног Београда у оквиру међународних организација, и то посебно од почетка рата у Украјини. Утисак је да Београд покушава да успостави политичку и војну стратегију која ће своје основе имати у доношењу прагматичних одлука. Другим речима, циљ је формулисање државних интереса у складу са политичким моментом уз усклађивање са интересима великих сила, а на начин како то сугерише Тим Маршал.
Србија, односно њен међународни положај, дестабилизује се константним продубљивањем кризе од стране косовскометохијских Албанаца који под велом демократских вредности (а посебно након последњег покушаја убиства српске деце, и то на верски празник) крупним корацима хитају ка стварању одређене форме државног уређења која ће објединити већину Албанаца на Балкану. Овај пројекат стреми сузбијању присуства српске државе на подручју АП Косово и Метохија. Сличан је рецепт и у суседним земљама у којима Срби имају значајније присуство. С тим у вези, Александар В. Гајић у студији под насловом „Међународноправни статус КиМ и придруживање Србије ЕУ” реалполитички указује на то да: „Резолуција Савета безбедности Уједињених нација 1244 (1999) штити позицију Републике Србије само у оној мери у којој је она спремна, и у могућности, да заштити своје интересе и даље ради на очувању Косова у својим границама”. Одлуке државног врха да се настави са улагањима у војску, економски развој, кампању отпризнавања, у очување националног идентитета и културног наслеђа, прагматичне су и дугорочно посматрано једино могуће.
Подршка коју Приштина ужива од стране САД и Европске уније заснована је и на недвосмисленом кршењу, односно злоупотребама при тумачењу међународног права. У питању је стратешки важан коридор за НАТО. Овакве ситуације захтевају прагматично политичко деловање ако се жели да се створи простор за утицај наше државе. Није згорега, ради прецизнијег промишљања, усвојити и анализирати информације који се налазе у књизи Кита Џефрија под насловом „MI6 – Историја тајне обавештајне службе 1909–1949” које сведоче о улози британских обавештајаца у преврату/пучу који се догодио 27. Марта 1941. године.
Главне теме које Србија као релативно мали геополитички чинилац у међународним односима треба да наметне својим стратезима и елитама су следеће: 1) јасно дефинисање српских националних, односно државних интереса од којих се не одступа ни по коју цену, 2) прагматичност и флескибилност у заштити и остваривању поменутих интереса у зависности од политичког момента, 3) разрада методологије реализације предложених стратешких оквира од стране институција Републике Србије и 4) ублажавање социјалног, економског, културолошког и политичког јаза који штети целокупном државном систему.
Позиција Србије и циљеви које је имала да остварује почев од четвртка 24. фебруара 2022. године добили су нове нијансе. Руска Федерација је започела специјалну војну операцију са циљем ,,денацификације” украјинског режима и потврђивања стања новог мултиполаризма, док је Запад заједно са Кијевом кренуо у одбрану украјинских граница и свеколиког ,,слободног” света. Руском агресијом на Украјину Владимир Путин је, посредством западних медија, потврдио улогу светског негативца. Такву улогу му намеће наратив западних пропагандиста. Вашингтон је поново добио средство за хегемонизацију савезника. Европска унија и НАТО ушли су спремно и недвосмислено у ову игру која ће свет протрести у темељу. Ако је циљ био политичка дестабилизација Русије и њено економско слабљење онда је његова реализација у најмању руку траљава.
Међутим, више је него наивно очекивати да ће се овај, али и сваки будући рат водити на ,,праведан” начин и то по узусима међународног права и добре вере. У том духу су светски, махом антизападни медији, пренели изјаву бивше немачке канцеларке Ангеле Меркел у којој она потврђује да су Мински споразуми потписани у сврху куповине времена Украјини за додатно наоружавање и припрему за рат против Русије. Јасно је да је указивање на политичко лицемерство свих актера постало чак и сувишно. Зар није политика, поготово међународна, прожета борбом за остварење интереса, и ако није, када је то било другачије?
Време је да се Београд фокусира на заштиту сопствених интереса. Јован Цвијић у свом есеју под насловом „О националном раду” пророчки је записао да интелигенција „треба у свим правцима да потпомаже велике националне послове, у којима, у ствари, не може бити разлике међу партијама, и без обзира на то која партија има да води те послове. Тако би се створио чврст ослонац јавне свести за велике народне интересе”. Као и након 1945. године, рат у Украјини, који је све само не сукоб локалног карактера, завршиће се геополитичким вакуумом. Тај вакуум изазваће нове хладне ратове који ће из корена променити већ увелико одумирући поредак. Почело је доба апсолутне нестабилности и, страхујемо, исто таквог неповерења у којем само темељно промишљени политички прагматизам као стратегија може да очува Србију.
Станко Дебељаковић (Политика)
Правник и политиколог
